Nije ono što mislite
Krajnja istina je bez reči, tišina unutar tišine.
-Pirke Avot- Najveći svetski duhovni učitelji od davnina do današnjeg dana, dele stav da najdublja istina našeg bića ne pripada ni jednoj određenoj religiji ili duhovnoj tradiciji, ali se može naći unutar srca svake osobe.
Pesnik Rumi je rekao: “Gde je taj mesec koji nikada ne izlazi niti zalazi? Gde je ta duša koja nije ni s nama ni bez nas? Nemoj reći da je tu ili tamo.
Cela kreacija je “To”, ali samo za oči koje mogu videti.”
SAMADI DRUGI DEO: (NIJE ONO ŠTO TI MISLIŠ) U priči o Vavilonskoj kuli, čovečanstvo je podeljeno na bezbroj jezika, verovanja, kultura i interesa.
Vavilon bukvalno znači “Božja vrata.
” Vrata su naš intelekt, naše uslovljene strukture.
Oni koji shvate svoju pravu prirodu, svoju suštinu izvan imena i formi, dobijaju uvid o velikoj misteriji koja leži iza kapije.
Drevna parabola, parabola slona, korišćena je da opiše kako različite tradicije zapravo ukazuju na jednu veliku istinu.
Grupa slepih ljudi, dotakla bi pojedinačno različite delove slona, dobijajući tako utisak šta je slon.
Osoba koja stoji na slonovoj nozi, opisuje slona kao drvo.
Osoba na repu kaže da je slon sličan konopcu.
Slon je kao koplje, kaže onaj što stoji na kljovi.
Onome što mu dodiruje uvo, slon mu liči na lepezu.
Osoba koja mu dodiruje bok, kategorički tvrdi da je slon kao zid.
Problem je u tome što dodirujući naš deo slona, verujemo da je naše iskustvo jedina istina.
Mi ne priznajemo niti cenimo, da je iskustvo svake osobe drugačiji aspekt iste životinje.
Večna filozofija je shvatila da sve duhovne i verske tradicije dele jednu univerzalnu istinu.
Mističku ili transcendentnu stvarnost na kojoj se bazira svako duhovno znanje i doktrina.
Svami Vivekananda sumirao je višegodišnja učenja rečima: “Kraj svih religija je ostvarenje Boga u duši.
To je jedina univerzalna religija.”
U ovom filmu, kada koristimo reč Bog, to je samo metafora za transcedentno, ukazujući na veliku misteriju izvan ograničenog egoističkog uma.
Da bi se shvatilo istinsko ili imanentno “ja”, osoba mora postati svesna svoje božanske prirode.
Svaka duša ima potencijal da stekne novu svest višeg nivoa.
Da se probudi iz sna i njegove identifikacije sa formom.
Pisac i vizionar, Oldus Haksli, poznat po svojoj knjizi “Vrli novi svet”, i autor knjige “Večna filozofija” u kojoj govori o doktrini koja se stalno iznova vraća u istoriju, uzimajući oblik kulture u kojoj se ostvaruje.
Napisao je: “Večna filozofija izražena je skraćeno u sanskrtskoj formuli “Tat Tvam Asi”, “To si ti”.
Atman ili duša (individualna svest) je jedno s Brahmanom, apsolutnim principom celog postojanja i krajnji cilj svakog ljudskog bića je da otkrije tu činjenicu za sebe.
Da on ili ona shvate ko su zapravo.
Svaka tradicija je poput brušenja dragulja, koja tako reflektuje određenu tačku gledišta iste istine, dok istovremeno odražavaju i osvetljavaju jedni druge.
Bez obzira na jezik i konceptualni okvir koji koriste, sve religije dele ideju o postojanju jedinstva, nečeg većeg, nečeg iznad nas.
Moguće je učiti i integrisati učenja jednog ili više izvora, bez lične indentifikacije s njima.
Rečeno je da su sva duhovna učenja prsti upereni prema transcendentnoj istini.
Ako se držimo dogmatskih učenja, zbog utehe, usporićemo naš duhovni razvoj.
Da bi se shvatila istina izvan bilo kog koncepta, treba se osloboditi svakog priklanjanja i vezivanja.
Otpustiti sve religiozne koncepte.
Iz perspektive ega, prst koji pokazuje na Samadi, pokazuje direktno prema ambisu.
Sveti Jovan od Krsta reče: “Ako želiš da budeš siguran u put kojim ideš, moraš zatvoriti oči i hodati u mraku.”
“Živeti u potpunosti znači uvek biti na ničijoj zemlji i biti spreman umreti opet i opet.”
~Pema Chodron~ Samadi počinje sa skokom u nepoznato.
U drevnim tradicijama je rečeno, da bismo prepoznali Samadi, moramo isključiti svesnost od svih poznatih predmeta, od svih spoljašnjih fenomena, uslovljenih misli i senzacija, do same svesti.
Prema unutrašnjem izvoru, srcu ili suštini bića.
U ovom filmu kada koristimo reč Samadi, označavamo transcendenciju, najviši stepen Samadija, nazvan Nirvikalpa Samadi.
U Nirvikalpa Samadiju nastaje prekid mentalnih aktivnosti, svih traganja i radnji.
Možemo samo pričati o tome šta nestaje kada mu se približavamo i ono što se ponovo pojavljuje kada se vraćamo iz njega.
Ne postoji nikakva percepcija, niti ne-percepcija, stvar ili ne-stvar, niti svesnost, niti nesvesnost.
Ovo je apsolut, neshvatljivo i zagonetno za um.
Kada se vratimo u aktivno stanje, nema znanja, postoji nešto poput novog rođenja i sve ponovo postaje novo.
Miris božanskog je ono što ostaje u nama koji traje sve duže kako putovanje napreduje.
U drevnim tradicijama opisani su mnogi tipovi Samadija, ali jezik je izazvao mnogo zbunjenosti tokom godina.
Izabrali smo da korisimo reč Samadi da bismo istakli transcedentno jedinstvo, ali mogli smo da koristimo reč iz neke druge tradicije.
Samadi je drevni termin sanskrta, zajednički za vedsku, jogičku i samkhijsku tradiciju u Indiji, infiltriran u mnoga druga učenja.
Samadi je osmi ud Patanđalijeve joge od osam udova i deo Budinog plemenitog osmostrukog puta.
Buda koristi reč Nirvana, prestanak ‘vane’ ili samoaktivnosti.
Patanđali opisuje jogu ili Samadi kao “Chitta Vritti Nirodha”, preveden na sanskrt znači “prekid vrtloga ili spirale uma.”
To je otpetljavanje svesti iz celokupog matriksa ili kreacije uma.
Samadi ne označava nikakav koncept jer je za njegovu realizaciju potrebno napuštanje konceptualnog uma.
Različite religije koriste različite reči da bi opisale božansko jedinstvo.
Zapravo, reč religija ima slično značenje.
Na latinskom “religare” znači svezati ili prepovezati.
Ovo je slično reči joga (yuj) što znači ujediniti – svetovno sa transcedentnim.
U islamu, sama reč islam, prema drevnom arapskom jeziku znači što znači predanost Bogu.
To znači potpunu poniznost ili odricanje od samo-identiteta.
Hrišćanski mistici poput sv.
Franje Asiškog, sv.
Terezije Avilske i sv.
Jovan od Krsta, opisuju nebesku uniju s Bogom, s carstvom Božjim unutar sebe.
U Jevanđelju po Tomi, Hrist reče: “Kraljevstvo Božje nije ovde ili tamo.
Očevo kraljevstvo rasejano je po celoj zemlji, ali ljudi to ne vide.”
Radovi grčkih filozofa, Platona, Plotina, Parmenida i Heraklita gledan kroz prizmu večne nauke, ukazuju na istu mudrost.
Plotin tvrdi da je najveći ljudski izazov dovesti ljudsku dušu u krajnje stanje savršenstva i jedinstva s Jednim.
Crni Los (Black Elk) sveti čovek indijanskog Lakota plemena je rekao: “Prvi mir, koji je najvažniji, je onaj koji dolazi iz duše čoveka kad razume svoje srodstvo i jedinstvo sa univerzumom i njegovim moćima.
I kada shvati da Veliki Duh živi u centru univerzuma i da je ovaj centar zapravo svuda.
On je u svakom od nas.
Na putu buđenja, osim ako nismo u Samadiju, uvek postoje dve polarnosti, dvoja vrata na koja se može ući.
Dve dimenzije: jedna do čiste svesti i druga u svet fenomena.
Uzvodna struja prema apsolutu ili nizvodna prema Maji i svim njenim manifestacijama, vidljivim i nevidljivim.
Odnos između relativnog i apsolutnog može se rezimirati citatom Šri Nisargadatta Maharađa: “Mudrost je znati da nisam ništa, ljubav je znati da sam ja sve i između njih dve moj život se kreće.”
Ono što je rođeno iz ove veze je nova božanska svest.
Nešto se rodi izvan braka ili veze ova dva polariteta ili kolapsa dualističke identifikacije, ipak, ono što se stvori nije stvar i nikad se nije rodilo.
Svest je cvetala, kreirajući nešto novo, ono što se može nazvati večno Trojstvo.
Bog Otac, transcendentan, neprepoznatljiv i nepromenljiv, ujedinjen je sa Božanskim ženskim principom, koji je sve što je promenljivo.
Ovaj odnos donosi alhemičku transformaciju, neku vrstu smrti i ponovnog rođenja.
U vedskim učenjima božansku uniju predstavljaju dve osnovne sile.
Šiva i Šakti.
Imena i lica različitih bogova menjali su se kroz istoriju, ali njihove suštinske karakteristike su očuvane.
Ono što se rodi iz ovog odnosa je nova božanska svest, nov način postojanja u svetu.
Dva nerazdvojna polariteta.
Univerzalna energija bez centra i ograničenja.
To je čista ljubav.
Ne postoji ništa što se može dobiti ili izgubiti, jer je potpuno prazna, ali potpuno ispunjena.
Bilo da se radi o misterioznim školama Mezopotamije, duhovnoj tradiciji Vavilonaca i Asiraca, religiji drevnog Egipta, nubijskoj i kemetičkoj kulturi, drevnoj afričkoj, šamanskoj ili domaćim tradicijama širom sveta, mističarima drevne Grčke, gnostičarima, ne-dualistima, budistima, taoistima, Jevrejima, zoroastrijancima, džainistima, muslimanima ili hrišćanima, shvatamo da je ono što im je zajedničko su njihovi najviši duhovni uvidi, koji su njihovim sledbenicima omogućili da razumeju Samadi.
Sama reč Samadi znači nešto kao što je shvatanje svog identiteta ili jedinstva sa svim stvarima.
Uniju.
To znači ujediniti sve aspekte “sebe”.
Ali ne mešajte intelektualno razumevanje sa stvarnom realizacijom Samadija.
To je vaš mir, vaša praznina, ono što ujedinjuje sve nivoe životne spirale.
Putem drevnih učenja o Samadiju, čovečanstvo može početi da shvata da postoji zajednički izvor svih religija i može se ponovo usaglasiti sa spiralom života, Velikim Duhom, Darmom ili Taom.
Spirala je most koji se proteže od mikrokosmosa do makrokosmosa.
Od vaše DNK do energije unutrašnjeg lotosa koja se proteže kroz čakre, do spiralnih krakova galaksija.
Svaki nivo duše izražava se kroz spiralu kao grane u stalnoj evoluciji, živeći, istražujući.
Istinski Samadi je ostvarenje praznine na svim nivoima sopstva.
Svih plašteva duše.
Spirala je beskrajna igra dualnosti i ciklusa života i smrti.
Ponekad zaboravljamo našu vezu sa Izvorom.
Objektiv kroz koji gledamo je jako mali pa se indentifikujemo sa ograničenim stvorenjem koje puzi po Zemlji, samo da ponovo dovrši putovanje nazad do Izvora.
Do centra koji je svuda.
Čuang Ce je rekao: “Kada više nema razdvajanja između ovog i tog, to se naziva nepokretna tačka Tao-a.
U ovoj mirnoj tačci, u centru spirale, može se videti beskonačnost u svim stvarima.
Drevna mantra “om mani padme hum” ima poetsko značenje.
Probuđeni shvata da je dragulj u lotosu.
Njegova prava priroda se budi u duši, unutar sveta, kao sam svet.
Koristeći princip hermetizma: “Kako je gore, tako je dole.
A kako je dole, tako je gore”, možemo koristiti analogije da bismo razumeli odnos između uma i tišine, relativnog i apsolutnog.
Jedan od načina da se krene sa razumevanjem neshvatljive prirode Samadija jeste korišćenje analogije crne rupe.
Crna rupa je tradicionalno opisana kao prostor svemira s ogromnim gravitacionim poljem, toliko moćnim da mu ni svetlost ni materija ne mogu pobeći.
Prema novim teorijama, svi objekti, od najmanjih mikroskopskih čestica do makrokosmičke formacije kao što su galaksije, imaju crnu rupu ili misterioznu tačku u njihovom centru.
U ovoj analogiji, koristićemo novu definiciju cene rupe kao “centar koji je svuda.”
U Zenu postoje mnoge pesme i koani koji nas suočavaju licem u lice sa kapijom bez vratnica.
Morate proći kroz ovu kapiju bez vratnica kako bi Samadi postao realnost.
Horizont događaja je prostorno-vremenska granica preko koje događaji ne mogu da utiču na spoljašnjeg posmatrača, što znači da je sve što se događa izvan horizonta događaja nepoznato za vas.
Možete reći da je horizont događaja crna rupa, analogna kapiji bez vratnica.
To je prag između ja i ne-ja.
Ne postoji “ja” koji prolazi kroz horizont događaja.
U centru crne rupe je jednodimenzionalna singularnost koja sadrži masu od milijardu sunaca u nezamislivo malom prostoru.
Zapravo beskonačna masa.
Bukvalno, univerzum u nečemu što je beskrajno manje od zrnca peska.
Singularnost je nešto neshvatljivo izvan vremena i prostora.
Prema fizičarima, pokret nije moguć.
Postojanje stvari nije moguće.
Šta god da je, to ne pripada svetu percepcije, ipak to se ne može opisati samo kao tišina.
To je izvan tišine i kretanja.
Kada prepoznate centar koji jeste svugde i nigde, dualitet se razbija, oblik i praznina, vreme i bezvremenost.
Može se nazvati dinamičnom tišinom ili trudnom prazninom, unutar centra apsolutne tame.
Taoistički učitelj, Lao Ce, rekao je: “Mrak u tami je kapija do potpunog razumevanja.”
Pisac i mitolog, Džozef Kembel opisuje ponavljajući simbol, deo večne filozofije koja se naziva Axis Mundi (osovina sveta) centralna tačka ili najviša planina, stub oko kog se sve okreće.
Tačka gde su mirovanje i kretanje zajedno.
Iz ovog centra izrasta moćno cvetno drvo.
Bodhi drvo koje spaja sve svetove.
Baš kao što Sunce biva usisano u crnu rupu, tako i vi kada se približite velikoj stvarnosti, vaš život počinje da se vrti oko nje, i vi počinjete da nestajete.
Dok se približavate imanentnom Sopstvu, to može biti zastrašujuće za strukturu ega.
Čuvari kapije su tu da testiraju one koji putuju.
Morate biti spremni da se suočite s najvećim strahovima i istovremeno da prihvatite urođenu moć i dovedete svetlost u nesvesne užase i skrivenu unutrašnju lepotu.
Ako se vaš um ne pomeri, ako ne reaguje, onda se svi fenomeni generisani u podsvesti probude i prođu.
Ovo je tačka u duhovnom putovanju gde je vera najpotrebnija.
Šta mi podrazumevamo pod verom? Vera nije isto što i verovanje.
Verovanje znači prihvatiti nešto na nivou intelekta što donosi udobnost i sigurnost.
Verovanje je način na koji um označava ili kontroliše iskustvo.
Vera je zapravo suprotna.
Vera znači ostati na mestu potpunog neznanja i prihvatiti sve što se pojavi iz nesvesnog.
Vera se prepušta privlačnosti (tačke u centru) rastvaranju ili dezintegraciji jastva da prođe kroz kapiju bez vratnica.
Evolucija i struktura galaksije tesno je povezana sa veličinom svoje crne rupe, baš kao što je i vaša evolucija vezana za prisustvo imanentnog jastva.
osobenosti koja je vaša prava priroda.
Mi ne možemo videti crnu rupu, ali možemo da znamo kako se stvari kreću oko nje po načinu uzajamnog dejstva na fizičku stvarnost.
Na isti način, mi ne možemo videti ni svoju pravu prirodu.
Imanentno jastvo (ja) nije objekat, ali možemo posmatrati prosvetljujuću akciju.
Kao što reče Zen učitelj Suzuki: “Ispravno govoreći, nema prosvetljenih ljudi, postoji samo prosvetljujuća aktivnost.”
Ne možemo to videti baš kao što oko ne može videti sebe.
Ne možemo to videti, jer je to upravo ono što omogućava viziju.
Kao i crna rupa, Samadi nije ništavilo, niti je stvar.
To je kolaps dualiteta između stvar i ne-stvar.
Nema vrata za ulazak u veliku stvarnost, ali postoje beskonačne staze.
Putevi Darme su kao beskrajna spirala bez početka i kraja.
Niko ne može proći kroz kapiju bez vratnica.
Nijedan um još nije shvatio kako i nikada neće.
Niko ne može proći kroz kapiju bez vratica, pa budite Niko.
Samadi je put bez staze, zlatni ključ.
To je kraj naše identifikacije sa slikom o sebi (ego), koji odvajaju naš unutrašnji i spoljni svet.
Postoji mnogo razvojnih modela koji opisuju slojeve ili nivoe strukture jastva.
Koristićemo drevni primer.
U Upanišadama, slojevi koji pokrivaju Atman ili dušu nazivaju se “koše”.
Svaka koša je kao ogledalo.
Sloj strukture ega, veo ili nivo Maje koji nas odvlači od spoznaje naše istinske prirode ako se identifikujemo s njima.
Većina ljudi vidi refleksije i veruju da su to oni.
Jedno ogledalo reflektuje životinjski sloj, fizičko telo.
Drugo ogledalo reflektuje vaš um, misli, instinkt i percepciju.
Sledeće, unutrašnju energiju ili pranu koja se može posmatrati unutrašnjim fokusom.
Još jedno ogledalo se odražava na nivou imaginarnog što je viši sloj uma ili mudrost, a postoje i slojevi transcendentnog ili ne-dvojnog blaženstva koji se doživljavaju kada se neko približi Samadiju.
Postoji bezbroj ogledala ili aspekata samog sebe koji se mogu razlikovati i konstantno menjati.
Većina ljudi još uvek nije otkrila pranički, sloj višeg uma i ne-dualne slojeve blaženstva.
Čak ne znaju ni da postoje.
Ovi slojevi sadrže informacije o vašem životu, ali ih ne vidite.
Skrivena ogledala daju više informacija o našem životu od vidljivih.
Nevidljiva su jer za većinu ljudi nisu potpuno osvetljena svesnošću.
Kao Indrina mreža dragulja, ogledala reflektuju jedni druge, a refleksije refleksuju svaku drugu refleksiju do beskonačnosti.
Promena na jednom nivou, istovremeno utiče na sve nivoe.
Neka od ovih ogledala mogu ostati u senci, osim ako imamo sreće da imamo dobrog vodiča koji će nam pomoći da ih osvetlimo.
Istina je da mi ne znamo šta ne znamo.
Sada zamislite da ste razbili sva ogledala.
Nema više odraza koji vas podseća na sebe.
Gde si ti? Kada um postane miran, ogledala prestaju s refleksijom.
Nema više predmeta ni objekta.
Ali ne mešajte prvobitno stanje sa ništavilom ili zaboravom.
Imanentno jastvo nije nešto, ali nije ni ništa.
Izvor nije stvar.
To je praznina ili tišina mira.
To je praznina, ali je izvor svih stvari.
Oblik se realizuje upravo kao praznina, a praznina se realizuje tačno kao oblik.
Ovaj Izvor je velika materica stvaranja, bremenita sa svim mogućnostima.
Samadi je buđenje bezlične svesti.
Baš kao kad sanjate, nakon buđenja shvatate da je sve u snu bilo samo u vašim mislima.
Nakon postizanja Samadija shvatate da se sve u ovom svetu dešava unutar nivoa na nivoima energije i svesti.
To su sve ogledala u ogledalima, snovi u snovima.”
Ja” za koje mislite da ste, samo su san i sanjar.
Šta god da kažemo u ovom filmu, pustite ga, ne pokušavajte da razumete.
Duša sanja, sanjajući san o vama.
San je sve što se menja ali moguće je shvatiti nepromenljivo.
Ovo dostignuće se ne može shvatiti s ograničenim individualnim umom.
Nakon povratka iz Nirvikalpa Samadija, ogledala ponovo počinju sa refleksijom i tada shvatite da je svet u kome ste mislili da živite, zapravo “vi.”
Ne ograničeni “vi”, što je samo privremena refleksija, već bivate svesni svoje istinske prirode kao izvora svega što jeste.
Ovaj bljesak veće mudrosti, embrion, “prađna” ili gnoza, je ono što se rađa iz Samadija.
Po Knjizi o Jovu, “hokma” ili mudrost dolazi iz ničega.
Ova tačka mudrosti je beskrajno mala ali ipak istovremeno obuhvata celo postojanje, međutim, ostaje nerazumljiva sve dok ne dobije sliku i oblik u palati ogledala, nazvana “binah”, materica izrezbarena od strane više mudrosti koja daje embrionalni oblik Duhu Božjem.
Lord’s Prayer (Abwoon d’bashmaya) grupa – IndijaJiva Postojanje ogledala ili postojanje umova nije problem.
Naprotiv, greška ili odstupanje ljudske percepcije je to što se identifikujemo s njim.
Ova iluzija da smo ograničeno biće je Maja.
Jogistička učenja govore da je za postizanje Samadija potrebno posmatrati objekt meditacije sve dok ne nestane.
Sve dok vi ne nestanete u njemu ili on u vama.
Mada su jezici u različitim tradicijama drugačiji, svi oni ukazuju na prestanak samoidentifikacije i egoističnih aktivnosti.
Buda je uvek podučavao u negativnim terminima.
Upućivao je na direktan rad na strukturi jastva (sebe).
Nije rekao šta je Samadi, osim da je to kraj patnji.
U Advaita Vedanti postoji izraz “neti neti” što znači “ni ovo-ni to”.
Ljudi na putu ka samorealizaciji istražiće svoju pravu prirodu, ili prirodu Brahmana, najpre otkrivanjem šta nisu.
Slično tome, u hrišćanstvu sveta Terezija Avilska opisuje pristup molitvi baziranom na negativnom putu ili Via Negativa (negiranje).
Molitva mira, predaje i jedinstva jedini je način da se približite apsolutu.
Kroz ovaj postepeni proces guljenja, odbacujete sve što nije trajno, svega što se menja, um, izgradnja ega i svih fenomena uključujući skrivene slojeve sebe.
Nesvesno mora postati transparentno da bi se taj izvor odrazio.
Ako i dalje postoji neko duboko uverenje ili neka akcija u podsvesti, onda naši životi ostaju zaključani u lavirintu skrivenih obrazaca koji sadrže neotkriveno “ja”.
Kada se svi slojevi sebe otkriju kao prazni, onda se čovek oslobađa.
Oslobađa se svih koncepata.
Prelomna tačka u vašoj evolucije je kada shvatite da ne znate ko ste.
Ko oseća dah? Ko oseća ukus? Ko doživljava pesmu, ritual, ples, planinu? Svedočite svedoku, posmatrajte posmatrača.
U početku, kada posmatrate posmatrača, videćete samo lažno “ja”, ali ako budete uporni, ono će se povući.
Ispitajte direktno ko ili šta doživljava iskustvo.
Neumorno, pronicljivo, prodorno, s punom snagom svog bića.
“Gate, Gate, paragate.
Parasum gate, bodhisvaha”.
Nestao, otišao daleko ispred, potpuno iznad probuđenog izvora.
Ne postoji “ja” koji se budi.
Nema “tebe” koji se budi.
Probudite se od iluzije o sebi.
Iz snova o limitiranom “ja”.
Besmisleno je i pričati o tome.
Mora nastati potpuni prekid sa “ja”, da bi se direktno shvatilo šta je to i kada se to shvati, o tome se ne može reći ništa.
Čim nešto kažete, vraćate se u um.
Već sam rekao previše.
Obično imamo tri stanja svesti: buđenje, sanjanje i duboki san.
Samadi se ponekad naziva četvrtim stanjem, osnovnim stanjem svesti, prvobitna budnost, koja može biti prisutna kontinuirano i paralelno s drugim stanjima svesti.
U Vedanti to se naziva Turija.
Drugi termini za Turiju su; Hristova svest, Krišnina svest, Budina priroda ili Sahadža Samadi.
U Sahadža Samadiju imanentno jastvo ostaje prisutno uz punu upotrebu svih ljudskih funkcija.
Mir ostaje nepokretan u centru spirale promenljivih fenomena.
Misli, osećanja, osećaji i energija kreću se oko svog kruga, ali stepen mirovanja ili nepostojanja “ja” ostaje za vreme spoljne aktivnosti, baš kao u meditaciji.
Moguće je da imanentno “ja”ostane prisutno čak i tokom dubokog sna, da vaša svesnost o sebi “Ja sam” neće nestati bilo gde čak i kada se stanje svesti menja.
Ovo je jogijski san.
U Pesmi nad pesmama ili Pesmi Solomonovoj iz Hebrejske Biblije ili Starom Zavetu piše: “Ja spavam, a srce je moje budno.”
Ova svesnost o večnoj nepristrasnoj svesti ogledava se u Hristovim rečima: “Pre nego što je bio Avram, Ja sam”.
Jedna svest koja sija kroz nebrojena lica, nebrojene oblike.
Prvobitno je kao slabi plamen rođena od polariteta unutar vas.
Muška penetrirajuća svest sa predajom ili otvaranjem ženske energije.
Plamen je slab, lako se gubi i morate se pobrinuti da ga zaštitite i održavate život u njemu dok ne ojača.
Samadi je istovremeno bezvremensko stanje svesti i faza u evolutivnom razvojnom procesu.
Nešto životno i rastuće tokom vremena.
Kada neko provodi sve više vremena u Samadiju, u sada, u bezvremenosti, on dobija sve više i više uputstava od srca, duše ili Atmana, a manje od uslovljenih struktura.
Na taj način čovek se oslobađa primitivnog uma.
Oslobađa se patološkog razmišljanja.
Unutrašnja struktura se menja.
Energija više ne prolazi nesvesno u starom uslovljenom sistemu, što drugim rečima znači da se osoba više ne identifikuje sa strukturom sebe, sa spoljnjim svetom oblika.
Postizanje Samadija zahteva toliki napor, da to postaje potpuna predaja sebe i ova predaja je toliko sveobuhvatna da ona zahteva napor celog bića, svu njegovu energiju.
To je ravnoteža između napora i predaje.
Jin i jang.
Neka vrsta napora bez napora.
Indijski mistik i jogi Paramahansa Ramakrišna je rekao: “Ne traži prosvetljenje, osim ako ga tražiš baš kao osoba koja sa plamenom u kosi traži jezero.
Traži ga svim svojim bićem.
Tokom prakse za prevazilaženja ega, potrebna vam je velika hrabrost, budnost i upornost da bi fetus održali u životu.
Da se više ne vratite u ovozemaljske šablone.
Potrebna je spremnost da se ide protiv struje, protiv neizbežnog povlačenja iz matriksa i točka Samsare koji drobi.
Svaki dah, svaka misao, svaka akcija, mora biti usmerena prema spoznavanju Izvora.
Samadi se ne postiže naporom ili nedostatkom njega.
Ne trudite se.
To je dualitet koji postoji samo u umu.
Stvarna realizacija Samadija je toliko jednostavna, tako univerzalna da se ne može preneti jezikom koji je po prirodi dualističan.
Postoji samo jedna primarna svest koja se budi kao i svet, ali ona je zamagljena višestrukim slojevima uma.
Poput Sunca skrivenog iza oblaka.
Kad se svaki sloj uma odbaci, naša suština je otkrivena.
Kako svaki nivo uma nestaje, ljudi zovu taj Samadi drugačijim imenom.
Daju imena različitim iskustvima ili različitim vrstama fenomena.
Ali Samadi je tako jednostavan da kada vam se kaže šta je to i kako se postiže, vaš um to nikada neće razumeti.
Zapravo, Samadi nije ni jednostavan ni težak, samo ga um tako definiše.
Kada nema misli, nema problema, jer um je taj koji se mora zaustaviti pre njegove realizacije.
Nije to nešto što se dešava odjednom.
Možda se najsažetije učenje o Samadiju može naći u frazi: “Budite tihi i znajte”.
“Tišina je Božji jezik, sve ostalo je loš prevod” -Rumi- Kako možemo preneti mir kroz reči i slike? Kako možemo preneti tišinu stvarajući buku? Umesto da pričamo o Samadiju kao o intelektualnom konceptu, ovaj film je radikalni poziv na neaktivnost.
Poziv na meditaciju, unutrašnju tišinu i unutrašnju molitvu.
Poziv na STOP! Zaustavite sve što je aktivirano patološkim egoističkim umom.
Budite tihi i znajte.
Niko vam ne može reći šta će iskrsnuti iz tišine.
To je poziv na akciju iz duhovnog srca.
To je kao pamćenje nečeg drevnog.
Duša se budi i seća se.
Bila je uspavani putnik ali sada praznina se probudila i uviđa sebe kao i sve stvari.
Ne možete da zamislite šta je Samadi s ograničenim ego umom, kao što ni slepom čoveku ne možete opisati boje.
Vaš um ne zna.
Ne može to zamisliti.
Da biste razumeli šta znači Samadi morate gledati na drugačiji način, ne gledajući stvari odvojeno, nego da prepoznate posmatrača.
Sveti Franjo Asiški je rekao: “Ono što tražiš već je u posmatraču.”
Ako ste jednom videli Mesec, prepoznaćete ga u svakom odrazu.
Vaše istinsko biće je uvek bilo tamo, u svemu, ali vi niste shvatili njegovo prisustvo.
Kada naučite da prepoznate i da prebivate kao stvarno jastvo izvan uma i čula, moguće je da doživite čuda u svakodnevnom životu.
Mi postajemo čudo.
Nemojte se truditi da budete oslobođeni želja, jer to već predstavlja želju.
Ne pokušavajte da budete mirni, jer je sam trud već pokret.
Shvatite tišinu koji je uvek prisutna.
Budite ta tišina i znajte.
Kada sve pretpostavke nestanu, Izvor će se otkriti.
Ali ne vezujte se čak ni za Izvor.
Velika stvarnost “Tao” nije jedan, niti dva.
Ramana Maharši je rekao: “Jastvo je samo jedno, ako je ograničeno, to je ego, kada je neograničeno ono je beskonačno i velika stvarnost” .
Ako verujete u ono što je rečeno, napravili ste propust.
Ako ne verujete, opet ste napravili propust.
Verovanje i neverovanje funkcionišu na nivou uma.
Oni zahtevaju znanje.
Ali ako započnete sopstvenu istragu istražujući sve aspekte svog bića, otkrivajući onog ko istražuje.
Ako ste voljni da živite po principu “Ne moja volja, nego Tvoja neka bude.
Ako ste spremni da putujete izvan svakog znanja, onda možete shvatiti ono što sam pokušavao da istaknem.”
Tek tada ćete osetiti ukus duboke misterije i lepotu samog postojanja.
Postoji i drugi način života.
Postoji nešto sveto, nepoznato, koje se može otkriti u mirnim dubinama vašeg bića, izvan svih koncepata, izvan dogmi, izvan uslovljenih aktivnosti i svih želja.
Ne stiče se tehnikama, ritualima ili praksama.
Ne postoji “kako” to postići.
Ne postoji sistem.
Nema staze na Putu.
Kao što kažu u Zenu, to je otkrivanje vašeg stvarnog lica pre nego što ste se rodili.
To ne znači da dodajete nešto sebi.
To je svetlost u vama, koja raspršuje iluzije o sebi.
Život će uvek ostati neispunjen i srce će zauvek ostati nemirno sve dok ne nađe svoj mir u toj misteriji izvan forme i imena.