“Нема пута, али само је луд не би следио.”
Пут ка Самадију није онакав пут где се ставља једна нога испред друге да би се стигло до неког одредишта. Пут је одбацивање илузије, пуштање идентификације са ограниченим собом, тако да се пробудиш тачно тамо где јеси.
Древни мистици, јоги и видовњаци су говорили да је све примордијална свест, или недвојна свест која је истовремено празнина и форма (све што је. Првобитна свест није оно што обично називамо свешћу; то је оно што је свесно свесности док се мења из једног стања у друго. У такозваном “нормалном” животу свесни смо три стања свести; будност, сан и дубок сан, и ова стања долазе и одлазе. Првобитна свест је свесна долажења и одлажења ових стања, али она не долази нити одлази. У Веданти се назива турија, четврто стање, темељ вашег постојања. Она је увек свесна, а ипак није одвојена од онога што се посматра.
Ум може питати “како могу да се остварим као ова чиста свест?” Жеља да се ухвати истина увек долази из егоистичног ума који жели да стекне свест, али је никада не може стећи јер је то управо оно што мора да се преда да би се остварило. Прађна или мудрост истине је буђење за оно што јесте увек већ присутан. Ако нисте пажљиви, ум вас може одвести путем бескрајног тражења у покушају да себи додате још. Ослобођење је крај тражења и спознаја лажног себе који покушава нешто да постигне.
Не тражите просветљење или изванредна стања бића, јер свако тражење је активност ега. Једноставно престаните да цените и јурите илузије, и извор ће се открити.
Скрените своју пажњу са илузије према самој свести и дозволите да све буде онако како јесте док не спознате истинско Себе или Бога, што је пробуђена свест која не долази и одлази. Са становишта двојног света, постоје два дела или две пута до Самадхија. Јин и Јанг заједно чине неодвојиву уједињену целину. Нема Јина без Јанга, баш као што нема чаше без празнине унутра. Два аспекта постојања су оно што се мења и оно што се не мења. Основа вашег бића је савршена у својој двојној празно-пуноћи, вечна у својој динамичкој тишини, неограничена јер постоји свуда и нигде. Беспутни пут је спознати све дубљи процес развоја унутар структуре себе, и истовремено спознати нашу истинску природу, која је примордијална свест изван имена и облика. Самадхи је када се свет који се стално мења спаја или уједињује са непроменљивим. Чак је и то не потпуно тачно; ништа се заправо не спаја јер ништа није било заиста одвојено. Илузија одвојености пада, откривајући да је све одувек била та једна примордијална свест.
Свет онога ко пати у Самсари идентичан је свету пробуђеног, с тим што је први посредован лажним ја. У хришћанском смислу могли бисте рећи да је пакао када се неко идентификује са ограниченим ја, а рај када се ослободи ограничености. Жан-Пол Сартр је познато рекао: “Пакао су други људи”. Када се ова изјава дубље испита, открива се дубока истина. Кад год постоји било какво разликовање између себе и другог, тада се налазимо у паклу, што није ништа друго него циклус егоистичне активности (чежња и одбојност). Пакао је идентификација са ограниченим ја, што је стварање или настајање двојности себе и другог.
Када се неко пробуди, директним знањем схвата да “Ја нисам овај ограничени ум/тело”. Ово знање, када се једном препозна и утврди у уму, може егу пружити осећај релативне слободе од сопственог кондиционирања; врсту попуштања ланаца. Може постојати осећај лакоће и разумевања да нисте овај ограничени лик, и да нисте обавезни да пратите сценарио који је постављен за ваш живот. Ипак, ово само уверење може постати основа за нови лик или нову духовну персону. Ако наставите да говорите “Ја нисам овај ограничени ум/тело, ја сам свесност”, онда долази до поделе, дуалности или одвајања између свесности и ума/тела. Ово одвајање је лажна заблуда створена од стране ограниченог егоистичког ума и можете бити сигурни да је ваш пут присвојен од стране лажног себе.
У свету у коме данас живимо, већина људи је свој живот свела на физичке и менталне омотаче душе, а када добију увид у оно што је изван тих нивоа, њихова свест се често враћа у илузију ума/тела. Пошто је образац навика ума веома јак, већина људи ће измислити причу или наратив о свом искуству буђења. Треба бити опрезан да се не поистоветимо са особом која је пробуђена или просветљена, јер је то највећа заблуда од свих. Како је рекао Zen мајстор Сузуки: “Строго говорећи, нема просветљених људи, постоји само просветљена активност”.”
Не мешајте разумевање са остварењем (остварење је актуелaн пробуђено стање).
И немојте мешати остварење са ослобођењем (ослобођење је стање будности које не долази и одлази).
Ваш ум буквално не може да замисли куда води пут. Ограничени ум ће вам бити највећа препрека. Заправо, ваша идентификација са ограниченим умом биће ваша једина препрека на путу без пута. Виртуелно све у свету нас гура у супротном смеру, ка нивоу језика и условљених мисли које чине такозвани спољни свет. Ми смо условљени да тражимо решења изван себе и докле год тражимо, остаћемо унутар лавиринта ума и никада нећемо доћи до унутрашње тишине. Ипак, када се неко пробуди, његова истинска природа се открива као сама суштина ума. Једина разлика је у томе што је пробуђени ум неограничен, док је егоични или лични ум ограничен.
“Тражити значи патити. Тражити ништа је блаженство.” ~ Бодидарма
Сократ је познат по својој изреци “Знам да не знам”, и да га је незнање учинило најмудријим човеком у Грчкој. Он не зна и тако је пронашао Пут. Најважније што нижи ум може научити јесте његово ограничење у односу на пут. Остваривање ограничења ума није исто што и остваривање истине, али јесте неопходан први корак. Мора се престати са узалудним, сталним активностима које држе особу у потрази за неким знањем, трансцендентним стањем или искуством, или неком “ствари”. Истина се не проналази одговорима или достигнућима на нивоу ума, већ у недокучивој двојној празно-пуноћи срца. Остварује се када питања престану. Истину не можете “добити” или придобити, већ се само пробудите за истину кроз самади, кроз алхемију која раствара себе када се једноустремно, беспоговорно одбија одговорити илузијама. Управо кроз негативни пут, преко виа негатива, упознајемо истину онога што јесмо, одричући се свега онога што нисмо. Тада се директно остварује да сте увек били та вечно присутна свест.
Легендарни учитељ Бодидарма је оснивач и први патријарх чан будизма у Кини, који је касније постао Зен у Јапану. Прича каже да је цара Вуа позвао Бодидарма, који је желео да га испита јер је чуо да је он велики мудрац.
“Ко си ти, стојећи преда мном?”, упита Цар.
“Не знам”, рече Бодидарма.
Ovim odgovorom Bodidharma proseca kroz sve umne trikove i obmane. Nije da je Bodidharma bio agnostik, koji veruje u nepostojanje saznanja o svojoj pravoj prirodi. Bodidharma je bio probuđen kao iskonska svest, ali ograničeni um nije u stanju da je prenese. Reči ne prenose tihu istinu jer su reči buka. Ne prenose tišinu jer su kretanje. Reči su prst koji pokazuje na Mesec. Ne zamenjujte prst sa samim Mesecom. Nije moguće ukazati na iskonsku svest. .
Како можете указати на оно што је свуда и нигде? А ипак, сва духовна учења су покушај да се то учини.
С релативне тачке гледишта, ум и чула филтрирају и редукују вибрационо поље како бисмо могли да имамо људско искуство. Овај спуштен пројекција је симулација целог спољашњег света, која се посредује кроз ограничену себе. Цела енергија и феномени су спирално увучени у велове илузије, екран или баријеру која се мора превазићи да би се пробудио директно за истину. Чак је и очигледно превазилажење илузије илузија. Они који су спознали своју праву природу су рекли да постоји само изгледа да постоји баријера између вас и првобитне свести, пошто је у ствари све та свест. Докле год постоји илузија ограниченог ја, човек игра игру скривања и тражења са свешћу. Чак и ако ментално можемо да разумемо да је цела структура ја илузорна, остајемо уплетени у илузију, и даље реагујући на преференције и условљене конструкције док се јављају жеља и одбојност. Продирање до њене дубине захтева велику будности и мора се желети буђење више од илузије, више од самог живота.
Ако је све илузија, зашто се онда не бисмо бавили само свешћу као једном тачком, окрећући свест ка себи и игноришући илузију? Ово је лакше рећи него урадити. За већину нас илузија је изузетно упорна и наш мир је стално узнемирен флуктуацијама ума (врити или “бујица” ума). Чим покушамо да напустимо своје условљене обрасце, неумољива гравитација и инерција матрикса ће нас повући назад у своју спиралу мае. Добро утабане путање условљеног образаца су успостављене и енергија ће се подразумевано кретати овим старим каналима осим ако не дође до прекида и преусмеравања ожичења. Пут је да се очисти биолошко условљавање и условљавање које је наслеђено социјално. У нашем биолошком условљавању је најдубљи импулс одговора на стимулус који се сублимира на више и сложеније нивое мисли и понашања. Наше социјално условљавање је изграђено на примитивним импулсима и уткано је у рептилно условљавање које је на месту у рептилијском мозгу.
На путу откривамо обрасце скривене у подсвести, а постоје и надсвесни нивои еволуције којих такође нисмо свесни јер нису проистекли из нашег унутрашњег раста. Натсвесност је као цвет који још није процветао и не знамо како ће изгледати.
Постоји стара пословица (на санскриту названа Купамандука) о жаби која цео свој живот проводи на дну бунара. Жаба верује да је бунар цео свет. Она истражује сваки каменчић у бунару и мери га у свим правцима, па стога са врхунским самопоуздањем говори о целокупности света. Једног дана, риба пада у бунар и прича невероватне приче о свету напољу и пливању у огромном мору. Жаба буквално не може да разуме нити да замисли, па одбацује приче као лажи или лудило.
Ми смо као жаба у бунару. Не знамо шта не знамо.
Несвесно је управо то; не свестан. Да смо знали шта је то, онда би било свесно. Не можемо одбацити или ослободити се образаца које држимо, а којих нисмо свесни. Постоје делови нас који су скривени, који делују несвесно у оквиру наше животињске природе; дубока жудња и одвратност повезани са рептилоидним мозгом и сублимирани у свим аспектима понашања и живота. И постоје аспекти нас који су надсвесни, који делују у оквиру шаблона или структура на вишим нивоима душе, али нисмо успоставили везе са тим суптилним царствима.
Имамо прилику у овом животу да одемо даље и ићи дубље. Процес просветљења нас одводи даље у пространости космичког ума, док нас будност води дубље у садашњи тренутак. Док ходамо путем, вероватно ће бити тренутака када нисмо будни; идентификовани са неким аспектом илузије. Привлачност спирале мае је јака. Поред формалног медитација и праксе самоиспитивања, можемо користити сваки тренутак свог живота да постанемо свеснији, да постанемо слободнији. Ово се дешава природно када коначно престанемо да реагујемо на илузије. Када престанемо да реагујемо на илузије, у структури себе настаје трење док стари обрасци умиру, што резултира трансформацијом и рађањем виших нивоа свести. Ти постати мртва земља из које следећи ниво ти расте. У процесу просветљења, осећај себе наставља да се шири, да обухвата све више ума/маје и виших нивоа себе, док се не изједначи са свиме што постоји (у крајњој линији, будење као недвострука стварност). Са релативног становишта настављамо да радимо на ослобађању, чак и ако је из апсолутне перспективе наша права природа увек већ слободна. Ово је пут без пута.