“Истина која надмашује интелект неће бити виђена помоћу интелекта. Тачка не-деловања се неће постићи намерним деловањем. Ако желите да постигнете тачку не-деловања које надмашује мисао, одсеците сам корен ума и одморите се у голој свести!”
~ Тилопа, Махамудра Упадеша
Meditation and self inquiry are actually two aspects of one path to Samadhi. In quantum physics light is seen as both wave and particle, depending on whether the observer is present. Similarly reality becomes more wave-like when the observer starts to merge into the observed in meditation. One experiences oneself as a free flow of sensation or inner energy as the observer merges with the observed. Or more precisely, there is actually no merging that happens but rather the illusion of separation falls away, or a higher (timeless) perspective is realized. This falling away can happen in progressive stages of meditative absorption, or awakening can happen in an instant. In Zen they say that at first a mountain appears to be a mountain. Then as one goes deeper it becomes clear that a mountain is no longer a mountain. Then upon realizing the final truth, a mountain is once again a mountain. When we observe gross physical reality single-pointedly without reaction, the wavelike ocean of prana is revealed. If we continue our inquiry, Оба чврста форма и таласна енергија се реализују као идентичне самој свести. Планина је поново планина, идентична у сваком погледу као и када сте почели. Ипак, у коначној реализацији планина није нешто одвојено од свести; ви сте то.
Ако се медитатор клати између грубе материјалне стварности и праничних или суптилних стања свести, то је и даље игра у оквиру дуалности. У овој игри се може научити како се одрећи грубе физичке стварности, доживљавајући суптилну унутрашњу енергију која постаје слободна од деловања по условљеним обрасцима. С друге стране, стање суптилне енергије се поново може променити у грубу стварност. Једно се може доживети или друго, али не оба истовремено. У експерименту са двоструким процепом у квантној физици, не можемо посматрати фотон као талас и честицу истовремено. Да би се то догодило, посматрач би морао бити присутан и одсутан у исто време, што нема смисла из временски ограничења линеарне перспективе. Ипак, то је управо оно што се дешава у самадију; крути, временски ограничени посматрач ишчезава или се одриче свог вечног трагања за једним или другим стањем, и човек се буди као безвременска свесност присутна свуда и нигде. Посматрач, посматрање и оно што се посматра схватају се као једно. Фотонска честица, талас и посматрач схватају се као једно.
“Као сунце иза облака, природа човека увек сија, али је заклоњена облацима ума.”
Бележимо ли нашу праксу као медитацију или самоиспитивање, почињемо у стању дуалистичке одвојености и опажамо свет налик честицама ствари који је генерисан ограниченим умом. Запажамо тело сачињено од дискретних делова на којима настају чуло, осећај, мисао и феномени, а наше искуство живота и себе филтрира се кроз овај редукујући вентил. Ако останемо уз било који медитативни објекат који користимо (било да је то дах, осећаји или сама свест), не реагујући ни на један осећај или феномен који се појави, онда се процес ђане или медитативне апсорпције наставља док се или не престане медитирати, или посматрач и посматрано буду спознати као једно. Ум, који се увек мења и постаје, увек у покрету, стапа се или се открива као чисто свесност, која се не помера нити мења. Димензија спокоја није негде другде, већ је урођена и идентична уму.
Која год техника медитације се примењује, део је условљеног ума, или део самоструктуре и на крају мора да се раствори у нечињење. Ми увек сваку праксу (свесно или несвесно) започните радом на растварању илузије ограниченог сопства, иначе бисмо већ били у Самадију и не би било праксе. Корен илузије сечемо пуштајући све да буде како јесте, без икаквог манипулисања стварношћу, или одговарања на илузију. Ово захтева како дисциплину да останемо присутни са оним што јесте и да продремо у то, што јесте, тако и способност за унутрашње препуштање или непотпирање ономе што јесте како се пракса одвија на све дубљим и дубљим нивоима. Древне праксе смирења и увида, самате и випасане, када се посматрају из перспективе вечите поуке, фундаменталне су за све медитативне технике које служе да се одвоји идентификација са структуром сопства. Самата се може практиковати истовремено са випасаном, и попут два крила птице, ова два аспекта медитације, ако су у равнотежи, носе човека до Самадија.
Уроненији нивои медитативне апсорпције постижу се када се може медитирати/испитивати дуже време без реакције, без поистовећивања са појавама које се јављају, остајући у спокојном и мирном стању присуства. Уочавају се све суптилније сензорне појаве, све суптилније енергије, док чула не постану јасна и провидна, слободно течући праном, а ум се не пречисти од несвесних навика, које су склоности једног осећаја над другим. На тај начин илузија ограниченог ја губи своју моћ, а облаци ума се разилазе, откривајући праизворну свест која је увек већ била присутна.
“Медитирање током једног дана на значење истинитог nature of things brings greater spiritual benefits than hearing and examining the Dharma for many aeons.”
~Махосниса-сутра
Један може деценијама медитирати користећи кондиционирану технику и никада не спознати своју праву природу ако изостане компонента самоиспитивања. Ако се неко држи медитационе технике, онда сама техника постаје веза за познато. С друге стране, ако само вршимо самоиспитивање да бисмо открили своју праву природу, кондиционирана структура себе вероватно неће бити прочишћена до дубина, јер је тешко/мало вероватно достићи најдубље санскаре без дужих периода медитације. Можда ћемо привремено имати искуства буђења као резултат самоиспитивања, али ако људско тело није прочишћено до корена, стари кондиционирани обрасци ће се вратити. Као коров који је посечен само врхом, заблуда ће поново израсти. Када се дубоко практикује самоиспитивање или медитација, додирујући корен жеље и одбојности, онда свака обухвата другу. Када медитација и самоиспитивање постану нераздељиво једно, то је пракса која води ка Самадију и ослобађајућем спознању.
Some meditation systems (Buddhist, Yogic, Taoist) emphasize techniques such as observing the breath, and bringing awareness to bodily sensations, inner energy or thoughts. Others such as the nondual or self inquiry traditions (such as Vedanta, Dzogchen, Zen and Mahamudra) emphasize letting go of all conditioned techniques and resting as awareness itself. So which doorway to use?
Оба пролаза воде до једног Самадхија.
Велика илузија унутар дуалности јесте да постоје у ствари два врата, када је истина та да су медитација и самоиспитивање два краја једног континуума. Континуум је људско искуство кроз време, од свести идентификоване на грубом физичком нивоу, ка суптилним аспектима енергије и ума, до узрочне свести. Већина људи нити медитира нити дубоко истражује довољно дуго да би то схватила као једно (да би схватила самади). Ако вежбате довољно дуго, дешава се процес медитативне апсорпције или “ђане”, када се медитатор сједињује са објектом медитације. Реч ђана је иста као “дјана” на санскрту, што је седми уд Патанџалијевих осам удoва јоге. Иста је реч као “Зен” и “Чан” унутар тих традиција које су по њој назване. Буда описује своју ноћ просветљења:
“Неуморна енергија се пробудила у мени и успостављена је непоколебљива пажња, моје тело је било спокојно и безбрижно, мој ум је био концентрисан и уједињен. Потпуно одвојен од чулних задовољстава, одвојен од нездравих стања, ушао сам и остао у првом ђани... другом ђани... трећем ђани... и четвртом ђани.” ~ Саманапхала Сута
Када се деси алхемија ђане, техника се повлачи док се губите у објекту медитације и прелазите из искуства грубе стварности ка искуству праничног поља и суптилних слојева мае или себе, до спознаје каузалне празнине свести која је нераскидива од других слојева. Ако успете да останете нереактивни на било које стање које се одвија, онда ћете бити у оптималном стању да се пранично поље или Буда-ум самопробуди и да се велика стварност открије. Слично томе, ако довољно дубоко испитате Себе, скривене санскаре (несвесни кондиционирани обрасци навика) ће почети да израњају из дубина, а структура себе има прилику да се њима очисти остајући равнодушна према ономе што је без отпора.
If you are looking for guidance in this process, the Samadhi meditation series (available for free) starts with techniques and then gradually moves toward less and less doing, until one reaches the still point where there is simply presence of the immanent Self or selfless-self. “Still point” is not the right description, but rather it is more of a dynamic stillness or pregnant emptiness; a non-dual plenum that transcends opposites. One comes to a place of pure choiceless awareness, the ground of one’s being, or natural state unmediated by a limited self. Even while one is practicing a technique, one can be aware of WHO or WHAT is practicing. For example if you are abiding with the breath it is possible to be simultaneously aware of awareness. The mind’s limited attention or first attention can be on the wide or narrow breath, and like the focal lens of a camera it can be narrow or wide, and one can point it or change the location within the sensory field that it is focused on. There is simultaneously an awareness that is simply aware of its own being, inseparable from these changeable qualities of limited attention; an awareness that does not change or have any quality whatsoever. This absolute awareness is not a mental activity, not a separating or discriminating of phenomena into “things”, but could be described as the space in which mental activity arises. Yet the word space is not right because there is no location; it is a space/emptiness/stillness or center that is everywhere and nowhere. Absolute awareness is what is simply aware without any object, while the mind’s attention is always aware нешто. Можете бити пажљиви према дисању помоћу ума, и истовремено бити свесни Ко или шта прати дисање. Виделац, гледање и оно што се види препознају се као једно.
View the Samadhi Meditation Series
Вежбајте и медитацију и самоистраживање истовремено док не схватите да су једно.
Throughout this writing I will be using the terms awakening and enlightenment in a specific way. One of my favorite Zen phrases is “not one, not two”. Awakening and enlightenment can be seen as “not one, not two”.
Буђење
Пробуђење је препознавање своје праве природе мимо имена и облика. Пробуђење је буђење из сна о ограниченој себи. Ономе ко то није директно искусио, ово су само речи и ум их не може схватити. Првобитна свест постаје свесна себе као свега, или се може рећи да су сви нивои ума/себе схваћени као празна свест. Постоји много нивоа буђења (ђане), али када дође до потпуног престанка мешања или поистовећивања свести са умом, тада се открива истинска природа. Историјски је називан Мокша, Нирвана, Нирвикалпа Самадхи, Фана, Кеншо, Хесихија и многим другим именима. У Веданти, оно што се остварује назива се Себе са великим “С” или истинито ја, а у будизму се назива “не-себе” или аната или шуњата. У хиндуизму оно што се реализује јесте Парабрахман, или Параматман, а у мистичном хришћанству то је божанство које нема никаквих особина осим јединства/бића; то је безименито биће Бога у односу на аспект тројства.
Иако се језик међу традицијама може разликовати, традиције које одражавају вечну поуку указују на фундаменталну стварност искуства буђења, које је заједничко искуство остварених бића. Иако ни ово није сасвим тачно; то заправо није искуство јер је то колапс двојности искуства и онога ко искуство доживљава. Речи никада нису сасвим тачне када покушавамо да је пренесемо.
Већина оних који искусе пробуђено стање ће га изгубити, враћајући се у сан и постајући жртве флуктуација ума и самоидентификације. У Сандокаију, познатој дзен поеми, каже се: “Само сусретање апсолутног још увек није просветљење”. Са апсолутне перспективе, буђење ка својој правој природи је почетак и крај духовног пута, или сазнање да је одредиште увек било присутно од самог почетка. Са апсолутне перспективе постоји препознавање онога што се никада није родило, те свести која једноставно је.
Како је Исус рекао: “Пре него што је Аврам био, Ја Сам.” У почетку, када покушате да скренете пажњу према осећају “ЈА САМ” или Себе, видећете лажног себе. Али ако вас не поколебају многи слојеви и нивои илузија које се јављају, и ако будете упорни и искрени у свом истраживању, онда ће се ограничени егоични себе повући и постићи ће се Самадхи. У овом спојеном стању могуће је освитање прађне/мудрости. Чак и укус може неповратно променити ваш живот, јер ће постојати спознаја да нисте само ова ограничена, ефемерна структура себе.
Буђење је потенцијални почетак процеса просветљења, који је убрзан период унутрашњег развоја који пречишћава људски сад, омогућавајући човеку да остане у пробуђеном стању како Самадхи не би долазио и одлазио. Истина је да ће већина људи поново заспати јер нису вољни или не могу да се одрекну условљених активности и преференција ега. Ограничено ја једино заинтересовано за концепт of awakening, but it can not awaken. It will manufacture a facsimile, a spiritualized persona or ego construct around any awakening experience. The awakened state leaves no traces, no sankaras or conditioning and is not something that can be remembered. Any memory of one’s awakening is just a mentalized construct and must be let go of; one must always start with a beginner’s mind if one is to realize it again and again. Any knowledge of what the awakened state is, is a false screen or filter over awareness. As Socrates said, “I only know that I don’t know.” Awakening means the limited mind becomes a servant, and it will no longer be the master of one’s life. It is no longer “my will”, or “my knowing” but higher will or the heart’s will; one surrenders to the flow of the unfathomable Tao, the wisdom of the great reality.
One of my teachers (Nicolas) always asked “What are you willing to pay?” There is only one acceptable currency with which we can pay; ourself. But most people will not pay because the price is too high and the conditioning is too strong. People don’t want to allow pain or give up pleasure in order to transcend them both. One must allow good and evil to co-exist inside so that their alchemical union transmutes duality into something new. The “you” that you are becomes the dead soil out of which a new reality is born. The best use for the limited self in this process is to realize its own limitations, and to learn how to let go of dualistic thinking, preferences, manipulations, discrimination of this and that, craving and aversion; essentially to learn how to die.
Како је просветитељство?
Шри Нисаргадата Махарадж је рекао: “Човек мора познати [ограничено] себе пре него што може надмашити [ограничено] себе.” Човек мора спознати условљени, ограничени его онакав какав јесте, и место из кога настаје, пре него што се може ослободити идентификације са њим. Када говоримо о било ком “систему” или напретку ка спознаји себе кроз фазе, тада увек говоримо о ономе што је релативно. Говоримо о процесу просветљења, који се односи на истраживање, развој ума и структуре себе, и чињење личности провидном за прародитељску свест. То је процес који се одвија постепено кроз време, јер је ум растућа, жива структура.
Ниједан техникa нити систем не може наметнути или изазвати прађу или ослободилачки увид, али они вас укључују у процес унутрашњег очишћења које чини вероватнијим да ће се то догодити. Постоји изрека у Зену да се буђење дешава наизглед случајно, али пракса чини човека склонијим несрећама. Неки хришћански мистици су рекли да нас Бог сусреће на пола пута, или да Бог помаже онима који сами себи помажу. Морамо учинити свој део да откријемо и предамо егоистичко ја, и кроз милост ће се божанско пружити ка нама. Ова милост је зора истине о томе ко и шта смо.
Enlightenment has two aspects: purification, which is becoming free from existing conditioning, and inner development, which is the growing or expanding of the self structure into higher levels of mind. Enlightenment is BOTH the expanding into the higher levels of self, and the purification or detaching from all levels of the self structure/soul. This is a process that happens through time, which results in a human vessel that will be increasingly fit to support or house primordial consciousness, or to let the sun shine through unobstructed by clouds.
Просвећење је развојни процес који омогућава пробуђено стање
да постане трајна сцена која не долази и одлази.
Просвећење је ослобођење од санскара, или од условљених образаца који заплићу свест у илузију (мају), и ширење у нове, суптилније димензије себе. Иза менталних и физичких слојева постојања налазе се енергетски или пранични слојеви, виши ум/духовни светови и недвојни блажени светови.
Primordial awareness, which is our true nature, of course needs no enlightening; it is perfect as it is. The enlightenment process is only for the limited self. Upon realizing Samadhi one sees the absurdity of seeking awakening, since the awakening is identical to the dropping of all seeking and the seeker! Or more precisely the seeker, the seeking and what is sought are realized as one with all that is. One wakes up but continues to become enlightened, continues to develop the self and to grow, expanding the tree of life to become a continuous bridge between the world of form and the formless, while at the same time realizing the illusory nature of the limited self structure. Those who have realized the ultimate truth may laugh at the absurdity of the human condition, and the seeking and striving that is both futile and necessary if we are to awaken. One laughs at one’s efforts to find something that was never lost, and to seek something that is only obscured by seeking itself.