У већини традиција у којима процветава вечна мудрост проналазе се два аспекта или димензије медитације. Ова два аспекта се називају јин и јанг, шакти и шива, или енергија и свест, и многим другим именима кроз историју. Ова два аспекта одражавају природу дуалистичког света у коме живимо. Када су непрекидно присуство и неодбрамбена неутралност у равнотежи, они су попут два крила птице која ће вас одвести до самадија. Иако се речи и имена мењају, постоји једно универзално искуство јединства заједничко свима који истражују своју истинску природу, а које надмашује двојност, језик и традицију.
Концентрација и предаја нису две одвојене праксе које се користе узастопно или одвојено, већ саставни и комплементарни аспекти једне једине истраге извора бића. Они су темељни алати који се користе за пречишћавање структуре себе док се она трансформише кроз различите фазе свог развоја и раста. У многим будистичким традицијама постоје два темељна аспекта медитације; випассана и самаथा. Самата се обично карактерише концентрацијом и спокојем, док випасана или “медитација увида” карактерише унутрашње предавање и апсорпција која води директном сазнању или увиду у стварност каква јесте. Технике концентрације се често уче у почетним фазама медитације, а увид се често учи одвојено (често коришћењем различитих техника) у каснијим фазама. Слично томе, у јога сутрама Патанџалија налазимо дхарана (концентрација) и ђана (медитативна апсорпција /увид), 6. и 7. удови јоге који се односе на концентрацију, односно медитативну апсорпцију која води ка увиду. Важно је сагледати их не само као одвојене технике, већ као аспекте које треба интегрисати у своју медитативну праксу, као и у свој живот.
Ђјана, женски принцип је дубока предаја, или уравнотеженост, која није радња већ једноставно допуштање свега да буде како јесте, или унутрашње стање без отпора према ономе што се јавља у садашњем тренутку. То је предаја или пречишћавање условљених образаца (санкара или самскара) што доноси ослобађање унутрашње енергије и апсорпцију у оно што је. Ђана апсорпција није увек неопходна да би дошло до искуства пробуђења или ослободилачког увида, јер свест може да се реализује или “пробуди” у било ком тренутку. Ипак, не треба је сматрати нечим одвојеним од концентрације и присуства, баш као што ин не може постојати без јанга. Дхјана је интегрални део достизања трајнијих фаза просветљења. Интегрална је за процес пречишћавања унутар само-структуре која се одвија током времена, део је попуштања веза које опчињавају свест унутар его конструкта, и резултира ослобађањем пране из старих условљавања.
Будистичке традиције описују четири ђана стања свести која су у телу (рупа или материјалне ђане) и четири изван тела (арупа/ђане или нематеријалне ђане). Четири материјалне ђане су сличне Патанџалијевим четири степена Савикалпа Самадхија. Четири нематеријалне ђане описују нивое недвојне свесности који се одвијају док се приближавамо Нирвикалпа Самадхију, или би се могло рећи да описују аспекте стварности који постају очигледни како ум и тело ишчезавају. Није битно ком традицији припадате, или да ли практикујете випасана медитацију као што је скенирање тела, примећивање мисли и осећаја, да ли практикујете Саматха вежбу смирења, или да ли померате енергију кроз чакре и посматрате унутрашњи лотос, или ако “само седите” како је учио Дзен учитељ Доген. Техника (или недостатак исте) је заправо секундарна у односу на вашу медитативну апсорпцију или ђану. Техника нужно нестаје док се достижу дубљи нивои ђане, приближавајући се стању не-деловања и одмора као свесност (Самадхи). Није битно како класификујете искуство или коју поделите ђане. Важно је директно искуство нестајања менталних условљености и спајања или апсорпције свесности у пранично поље док постаје све више идентификовано са условљеним обрасцима. Када је пранично поље пробуђено (живи као свесни дух/енергија), то значи да сте се спојили са неограниченим умом и искуство је сатцхитананда, или божанска љубав, и то је веза са или буђење као све што постоји. Када се прађна или мудрост пробуди, то је спознаја празнине или ништавила овог и свих нивоа ума, а ово ништавило је примордијална свесност која је тачно Све.
Дхарана, мушки компонент у медитацији, је непрекидна, концентрисана свест и присуство. Постоји воља или напор да се једноставно буде присутан, али то није напор радећи. Ниједна инструкција не може вам рећи како да будете пажљиви према ономе што се дешава у садашњем тренутку, јер ако је дата инструкција, постајете пажљиви према инструкцији, а не према ономе што се дешава у тренутку. Дхарана је продирање кроз велове (коше) активности у које је ум већ укључен, или продирање кроз мају чистом присутношћу. Кришнамурти је рекао: "…ако сте заиста будни током дана, пратећи сваку мисао, сваки осећај, сваки покрет ума… пратећи своје реакције… унутрашње будно свесни свега око себе, онда се цела несвесност, као и свесност, отвара. Медитација је једна од највећих уметности у животу – можда и највећа, и нико је не може научити од било кога. У томе је њена лепота. Она нема технику и стога нема ауторитет. Када учите о себи, посматрате себе, посматрате начин на који ходате, како једете, шта говорите, трачеве, мржњу, љубомору – ако сте свесни свега тога у себи, без икаквог избора, то је део медитације."“
Могуће је истовремено практиковати присутност и унутрашње предавање. Када се мушко присуство и женска енергија/феномени уједине у једно, то је Самадхи; стање лаких напора.
Санскритска реч дхарана се генерално преводи као “концентрација”, али
Шта је тачно концентрација? Концентрација има две главне компоненте, које ћу назвати “прва пажња” и “друга пажња”.
1- Прва пажња је пажња ограниченог ума. Долази до сужавања фокуса на један објекат, искључујући друге мисли и осећаје. Ви бирате шта ум је фокусиран на.
2- Друга пажња се односи на свест која посматра ограничени ум, или чисто присуство, које је без избора.
Дакле, концентрација може значити и фокус када говоримо о филтеру или редукционом вентилу ограниченог ума, и то може значити непоколебљивост или непрекидност присуства.
Прва пажња је аналогна отвору фотоапарата; може бити фокусирана уско или широко. На пример, ако вам је дисање објекат медитације, можете посматрати узак дисање ограничено на подручје испод ноздрва, или подизање и спуштање трбуха, а све друге мисли и осећаји се занемарују. Пажња се може проширити широкер и човек може да посматра осећај дисања како се шири по целом телу, осећајући опште ширење и скупљање. Пажња може да се прошири изван тела на више или суптилније нивое ума. Без обзира да ли је прва пажња ума уска или расејана, друга пажња може бити присутна, или може бити изгубљена у маји, затамњена мишљењем. То је непокварљивост свесности која је неопходна за Самадхи и неодвојива од њега.
“У дубокој медитацији ток концентрације је непрекидан попут тока уља.” ~ Патанџали
Структура себе, попут оператера камере, може да изабере на шта жели да се фокусира. Али свест је увек без избора, једноставно свесна онога што јесте. Свест нема посао и не бави се никаквим радњама. Чиста свест је без реакције, и без преференције за једну ствар или другу. То је простор унутар којег све мисли и сва стања долазе и одлазе.
Када је ограничен ум пажљив према томе је, тада у том тренутку нема несвесне реакције која запетљава свест или узрокује њено поистовећивање са феноменима. Само када је ум непажљив, постоји несвесна реакција, избор и егоистична преференција. Када ум лута, производећи мисли из старих образаца навика, постоје две могућности; или свест остаје свесна себе, или је ум замагљује. Мисао може или да се појави и прође док ми остајемо свесни ње, или може доћи до прекида у току уља (свести), и свест се запетља са умом.
Једна од мојих омиљених инструкција је “буди миран и знај”. Као што је самади не одвојив од дхаране и дхјане, јинга и јанга, Шактија и Шиве, мирноћа није одвојена од концентрације, нити је одвојена од апсорпције у предмет медитације. Када се права природа ума сазна као самосјајна свест, могло би се рећи:
“бити у покрету и знати”само како би се могло рећи “буди миран и знај”.
Или, краће речено, схвата се да су непокретност и покрет у суштини двојност коју ствара ограничен ум. Са апсолутне, неограничене перспективе ума, такав разликовање заиста не постоји. У самадију, непокретност и покрет се схватају као “није једно, није двоје”. “ЈА САМ” се никада не помера са те непокретне тачке која је свуда и нигде. Потпуност схватамо као празнину, непокретност као покрет, себе као друго, и разумемо да управо ограничен ум ствара ове очигледан раздвајања и разликовања.