Степенице
Порука за будућност човечанства
Моја омиљена фраза у свим духовним учењима на која сам наишао потиче из Бхагавад Гите, класичног текста древне Индије, која учи "Како јесте". Посматрајте и истражујте стварност "Како јесте".
Обично свет видимо онаквим какви ЈЕСМО, а не онаквим какав ЈЕСТЕ. Да бисмо видели стварност онаквом каква јесте, морамо променити инструмент који користимо за истраживање, а то смо ми сами.
Поделићу са вама причу о сусрету који се једног дана догодио током моје праксе медитације. Био је то сусрет са бићима која су се мени представила као Серафими, што је, за оне који нису упознати, име анђела за које се у Библији каже да окружују небески престо. Такви сусрети су веома истакнута, али ретко помињана, особина вечне мудрости и налазе се у готово свим духовним традицијама.
Иако се симболи и слике мењају од културе до културе, постоји унутрашњи еволуцијски механизам или развојни процес на који они указују.
Ово искуство ме је веома понизило. Већину свог живота моја его-структура је имала одбојност према људима који говоре о анђелима или било којим другим натприродним бићима.
Имао сам много пресуда и концепата о тим стварима, али ипак имам јасан унутрашњи смер у коме треба да изнесем своје искуство, па је ово можда нека врста кармичког поравнања за мене.
Оно о чему ћу говорити није повезано са религијом или веровањима, већ се односи на сусрет са новим димензијама сопственог бића. Покушаћу да пренесем то искуство прецизно, без тумачења или концепата. Имам неке идеје које ћу поделити на крају, али мислим да је важно да опис самог искуства буде неутралан и без украса.
Ово искуство се догодило у периоду када сам много медитирао. Ушао сам у стање самадхи или турја стање, које је детаљно описано у филмовима о самадхију. Дакле, то је било стање континуиране присутност, присутност прапочетне свести, и трајало је неколико дана.
Већ више од 20 година практикујем медитацију и већ неколико година водим центар за медитационе ретрите, Самадхи центар у Канади. На почетку своје праксе почео сам да користим различите технике, посебно будистичке технике као што су Самата, која значи смиреност, и Випасана, која је медитација увида. И након више од деценије истраживања техника, привукле су ме праксе нечињења или непопраксавања. Самоиспитивање, махамудра, беспомоћна свест, шикантаза или оно што у зену називају "само седење".
Схватио сам да медитација која води ка самадхију није активност или деловање, већ буђење димензије бића, онога што сам назвао прапочетном свешћу. Тог дана сам боравио као свест, дозвољавајући да све буде онако како јесте и престао сам да разликујем бол и задовољство. Доживљавао сам сатчитaнанду, блаженство које настаје када је прапочетна свест присутна. Постиже се нови ниво свести који и обухвата и превазилази чула.
Чула су у суштини на свом максимуму, а енергија се кроз њих шири у више сфере, активирајући оно што би Рудолф Штајнер назвао органима вишег сазнавања. У овом искуству, у енергетском телу појавила се непозната, али дубоко префињена сензација, као да се буди нова димензија свести или да се активира нови орган.
Ово није мој уобичајени језик, али осећао сам да ми је овај осећај усадио Бог. Увек постоји тенденција у егоу да се држи за искуства и да их не пусти, посебно када су у питању лепа искуства. Али тог дана нисам се држао за то; једноставно сам дозволио да се одвије без икакве помисли, само сам у потпуности доживео то искуство. Барем у почетку је било тако.
Описивао бих то као дубоко свето осећање и интуитивно сам осетио да је то древни облик молитве. То је била сама молитва. До тог тренутка нисам знао шта је истинска молитва; да сте ме пре тога питали, сигурно бих рекао да знам.
Мој его, који је високо духовити его, воли да мисли да зна све, али се изнова и изнова понижава. Сада знам да не знам шта не знам.
Феномен који се одвијао у структури бића био је нешто другачије од онога што сам двадесет година сматрао медитацијом. Било је то нешто потпуно непознато. Почео сам да медитирам или молим на овај свети начин, иако не могу да преузмем заслугу за то,
то се једноставно дешавало.
Било је као да се "моле" тело и енергетска структура. Свест је била чисто свесна, нелокална, свуда присутна, али нигде. Самадхи није искуство, већ колапс дуализма искуситеља и искуства.
Појавило се светлуцаво присуство које је у интеракцији са мојим енергетским пољем у трећем оку. У том тренутку заправо се истовремено одвијало неколико нивоа феномена. Постао сам свестан да мој груби физички тело медитира, и кроз унутрашњу визију уочио сам нешто што је личило на храм. Била је то хуманоидна фигура са крилима и птичјим репом; тада сам у мислима помислио да личи на суфију.
Имао је равну капу и браду, и носио је светлећи прстен. Осећао сам невероватну моћ у том бићу и некако сам знао да је прстен који је носио жив. Око њега су била бића анђеоског светла која су се представила као "Серафими". Чим сам усмерио пажњу на бића светлости, више нисам видео човека у суфијском шеширу.
Нисам могао да се директно усредсредим на ова створења светлости, била су нејасна, као фрактали у покрету; рекурзивни обрасци који су имали општи облик, али су се бескрајно мењали, као плесаћа енергија. Била су прелепа и желео сам да се на њих усредсредим, али нисам могао, јер би иначе почела да нестају. Зато сам се опустио у једну врсту замућеног вида, прихватајући да не могу да формирам јасну слику о њима.
Било их је троје и кретали су се и говорили као један. Ово су њихове тачне речи: "Ми смо Серафими, ако се ујединиш са нашом светлошћу, много тога можемо да ти покажемо. Да бисте постали као ми, морате горети само љубављу према Творцу, и његов потрошачки огањ ће вас брзо претворити у пламену сличност Серафима. "Нагласили су реч "само" и та реч је деловала значајно. Сваки од њих тројице зрачио је исти свети осећај или вибрацију. Као што Библија каже, зрачили су "свето, свето, свето", али то није била звучна реч или мантра.
Тешко је описати, али некако је њихово само биће било та света вибрација или еманација. Чудно је било што су серафими делују некако механички. Овај део заиста не разумем: били су свесни и интерактивни, али су делују као укључена машина са бескрајном петљом, попут поруке која се непрестано понавља. Видео сам њихов образац, чинило ми се као да су древни шаблон који стоне и шкргуће, треперећи да оживи за ову специфичну сврху. У почетку је њихова енергија била помало пригушена, али како сам се отварао том искуству, она се разгорела у пун сјај.
Моја структура бића била је у дивљењу, али је свест само посматрала, без израза. Речено ми је да када серафими дођу, обично их прати велики преокрет, и у том тренутку нисам био сигуран да ли су мислили на велики преокрет у мом животу или на преокрет на Земљи.
"Кроз Серафиме душа може да заврши своје путовање ка Богу и живи."
То су биле тачне речи које су изговорене, "Кроз Серафиме душа може да заврши своје путовање ка Богу и живи."
Почела су да расту света осећања и почео сам да осећам дубоку љубав, љубав без дискриминације, као сунце које сија. За то нема речи. У мом бићу се догодило дубоко пуштање и заиста сам почео да се претварам у светлост или празнину или и једно и друго. То није био сан, већ апсолутно живописан доживљај који је деловао невероватно стварно и одвијао се на више нивоа постојања. Почео сам да гори живим белим пламеном који је кренуо од мојих стопала и цело моје биће је било привучено Богу. Било је то атомско распадање.
Прошао сам кроз безброј искустава смрти или пуштања током праксе медитације или искустава са ентеогенима, дисањем, јога вежбама, али ово је било потпуно другачије. Реалније, хиперреално и дубље; повезано са душом. Био је то ниво недвојног јединства и престанка себе који је био апсолутан.
Када је ово распадање почело да се дешава, у једном тренутку ми се ум поново повезао и упитао: "Да ли умирем? Да ли је ово крај мог правог живота?", и чим се то догодило, схватио сам да сам се идентификовао. Генерисао сам егоистичну мисао, мисао испуњену страхом, и процес распадања је зауставио све и све је нестало. Да се оно што се дешавало завршило, искрено не знам да ли бих био овде да причам о томе. То је опис самог догађаја.
Сада ћу дати једну врсту коментара о томе шта мислим или осећам у вези са тим догађајем.
Ово је био невероватан догађај из неколико разлога:
током овог јединственог искуства потврдио сам без икакве сумње да су виши домени које описују духовни учитељи подједнако стварни, ако не и стварнији од овог света. Такође је било изненађујуће што се то догодило мени, иако је у великој мери дошло до напуштања моје самоидентификације. Сигурно нисам најснажнији у медитацији, нисам склонији преданости и иако сам урадио пуно унутрашњег рада и можда прочистио многе привржености, и даље подлежем идентификацијама ега и замкама.
Ја сам далеко од тога да будем било какав светитељ, па је моје мишљење или моја интуиција о овоме да ми је пружена најава онога што долази; онога што је могуће за људску еволуцију, колико ја знам. Припремајући темеље за оне који ће доћи у будућности, који ће расти и развијати се у јединство са извором.
Кроз спајање са Серафимима, или би се могло рећи усклађивање њихове вибрације, људи могу постићи исто непосредно јединство са Богом. Предвиђено је да их угледамо, да се сјединимо са њиховом светлошћу, да им се уподобимо, али не и да их обожавамо. Они представљају латентну могућност у нама.
Важно је напустити искуство како се оно не би додало у структуру сопства, да се его не би за њега држао и створио идентитет или нови затворени поглед на свет. Парадокс је у томе што се врхунска или мистична искуства обично развијају око Самадхија, али је важно не мешати ниједно искуство са самим Самадхијем.
Из тог искуства изнео сам низ увида:
Када сам се после овога вратио у свет, велики увид је био да смо ми, као људска бића, потпуно неупућени у то ко смо и које је наше место у универзуму. Људи су миопична створења, испуњена ароганцијом до смешног степена. Овладали смо вештинама искривљавања, обмане и ограничавања; изгубили смо осећај за наше место у великом ланцу бића.
Уместо тога, развили смо независно ја које је само по себи невероватно створење, али је то независно ја порасло до те мере да нам поставља избор. Имамо избор да служимо смерницама и жељама тог егоичког ја или да се поново прикључимо спирали живота у складу са божанским планом.
Схватајући да је самадхи само први корак на неисказивом путовању; проширујући унутрашњи лотос ка вишим световима или ка процесу просветљења, који је пут, а не одредиште. Пробудити се значи пробудити се у непроменљивој димензији апсолутног бића, чисте свести, док је просветљење континуирани плес еволуције и инволуције у манифестованом свету; бескрајни циклус постајања. Биће и постајање се спајају, плешући као једно. Човечанска игра омогућава могућност стварања проширеног и прочишћеног људског суда, али проблем је што морамо жртвовати егоистичке жеље да бисмо омогућили ту божанску везу.
Зато се Исус назива "Јагње Божје". Исус као људско биће је жртвован како би Христова свест, логос, могла да живи кроз људску форму.
Многи недвојни учитељи ће рећи да је све савршено управо онако како јесте, да је прапочетна свест савршена управо онаква каква јесте. У овом тренутку постоји светост једноставности, светост савршенства. Ипак, истовремено гајимо овај лотос који се непрестано раскварује, са могућношћу да понудимо људско судно да буде насељено овим нивоима свести.
Парадокс је у томе што је све "ТИ" у великом смислу "ти".
Ово виши ниво свести није страна суштина, већ ви сте ТО. Анђео је једноставно свесно поље флуктуирајуће енергије са јединим циљем да нас повеже са прапочетним извором. Ово мало људско биће се повезује са њим и постаје оно што може бити; као мост између манифестованог и неманифестованог света. У том смислу, Серафими нас уче шта можемо постати.