Основне медитације из Самадхи центра
Део 4 – Упознај себе
Ова снимка заправо није вођена медитација у смислу да ће бити упутстава која треба да пратите. Говорим директно том делу вас који је изван мислећег ума, па учините све да не слушате аналитичким умом. Не покушавајте да учите ништа из ових речи. Уместо тога, дозволите речима да створе отварање, простор у који треба ући, резонанцу.
Речи које се изговарају су показатељи на нешто што захтева скок у непознато. Древни императив "спознај себе" упућује на ово путовање откривања СЕБЕ које је изван мишљења и чула. Упућује на сазнање и уједињење са нашом истинском природом. Ово јединство је Самадхи. То није неки мистични или промењени стање. Заправо смо већину времена у промењеном стању – стању заблуде, Маје, идентификације са обликом и мислима.
Путеви ка остварењу су истовремено истраживање да бисте открили све више и више себе и, истовремено, мудрост да се идентификујете са све мање и мање себе. Јин аспект медитације је прихватање "онаквог какво јесте" без отпора. Јанг аспект је бити потпуно присутан, потпуно свестан; свест која по својој природи продире у оно ШТО ЈЕСЕ.
Оба се практикују истовремено. Бити присутан и прихватати оно што јесу нису активности у уобичајеном смислу. Бити присутан или бити присуство, једноставно бити оно што увек већ јесте, значи једноставно бити отворен и пријемчив за оно што ЈЕСТЕ. Исто тако, бити у стању неотпора или бити смирен значи једноставно бити отворен и пријемчив за оно ШТО ЈЕСЕ – за поље променљивих феномена. Најнапреднија медитација је да научите да уопште ништа не радите, тако што ћете схватити шта ум већ ради и одустати од тога.
У претходним медитацијама користили смо дах као мост да бисмо се укотвили у садашњости, да бисмо се утемељили у стварности, да бисмо продрли у оно што чини да се обрасци несвесног ума постану свесни. Продиремо у мисли и осећања која настају и нестају у оквиру тела. Посматрамо ове сирове податке на суптилном нивоу ума, пре означавања и пре дискриминације овога и онога. Поље промене је све што је пролазно.
Посматрамо само пролазност, читав феноменални свет као поље променљиве енергије; "анника". У медитацији је пракса увек бити свестан најсуптилнијих могућих аспеката, оштрећи ум да посматра скривене несвесне активности структуре ја. Када посматрач почне да нестаје или се топи у посматраном, чулни подаци постају таласастији, флуиднији или слободно текући. Наша свест постаје ЈЕДНО са првобитним дахом, првобитним креативним изразом који се зове "прана"; са самим чистим животним принципом.
У јогичким традицијама прана је начело које оживљава универзум. Ово начело има своју урођену интелигенцију. То је интелигенција тела, која зна како да се лечи, како да истовремено куца срце, варе храну, дише и распоређује дах по целом телу, и тако даље. Прана је прапочетни пулс експанзије и контракције, божанска реч, логос, спирала живота, наш изворни образац који је ДНК са којом смо се родили у овом људском телу.
Посматрајте стварност каква јесте у овом тренутку; поље промене. Да ли вам сада нешто недостаје? Постоји ли суптилан аспект или димензија стварности коју нисте свесни? Нешто скривено на видном месту? Шта је то што је одговорно за променљиво поље феномена? Одакле оно настаје? Шта је то у мени што помера дах улазећи и излазећи? Шта је то што ми омогућава да видим, мислим и чујем? Ово нису питања на која се одговара умом. Али оно чему они указују, чему истраживање указује, открива се када престане мислилац.
У Упанишадама се каже: "не оно што око види, већ оно чиме око може да види, само је то Брахман вечни." Не оно што видим и мислим, већ ОНО чиме могу да видим и мислим, САМО ЈЕ БРАХМАН, или наша истинска природа. Не ради се о појединачним мислима, визуелним и звучним доживљајима. Усхватите оно чиме су они могући; извор из кога настаје цело феноменално поље, који можете назвати темељем свог постојања.
Основу вашег постојања не можете посматрати као објекат или субјекат; то је оно из чега настају гледање, размишљање и све феномени. То је велика тајна вашег бића, увек присутна свест "ЈА ЈЕСАМ" која је свесна себе као свести. Не постоји осећај да ја то видим. Нема 'ја' који види, нема 'ја' који чује, нема 'ја' који мисли. Виђење, слушање и размишљање – те ствари се једноставно дешавају, али ја нисам укључен.
Свест остаје неистовештена, изнад, свесна себе. Сведочи сведоку, посматра посматрача. Прво ће доћи до идентификације са ограниченим ја и функционисањем скандаха, лажним ја, променљивим ја. Постојаће сведок и оно што се сведочи. Али на крају ова дуалност се урушава. Трансцендентна димензија недвојности је остварена. Не можеш да замислиш шта је Самадхи. Не тражи ништа и не занемаруј ништа. Буди упоран. Дођи до тачке у којој си непокретан. Није да твој ум постаје непокретан, већ да схваташ део себе који не долази и не одлази.
Као Буда под Бодхи дрветом или Христос на крсту, твоја медитација ствара услове у којима нема бекства за егоичко ја. Без обзира на то која бол или екстаза се појави, не реагујеш. Свест остаје на осећају "ЈА ЈЕСАМ", или, ако више волите тај језик, можете рећи – са Богом. Отворите се изван бола и уживања, изван своје удобности и неудобности. Иза себе и не-себе. Иза перцепције и неперцепције.
Постоје две основне димензије или два аспекта људског постојања: оно што се мења и оно што се не мења. Ум или структура ја-ства јесте она која уводи ову подељеност како бисмо могли имати људско искуство које се одвија кроз време. Али, доживљавајући ово јединствено ограничење, заборавили смо нашу праву природу. Сада је време да се сетимо.
Оно што се мења може се назвати релативним. Када одстраните све што је релативно, све што се мења, остаје апсолутно; чиста свест или "ја-сам-ство". Оно што се не мења јесте апсолутно. Како да схватимо апсолутно? Као што смо понављали изнова и изнова у овој серији медитација, не постоји упутство. Увек је ум тај који жели да зна како, али ум то не може учинити. Чистимо ум тако што га одвајамо од свести.
Не реагујући на ништа што настаје. Потребан је огроман напор, али не напор деловања. Наша заузетост деловањем је препрека. Сваки "упутство" је производ ума и довешће до бескрајног деловања и бескрајног трагања. Када нема тражења ума, онда се може схватити да су релативно и апсолутно створени умом. Форма је управо празнина, а празнина управо форма. Празнина плеше свет у биће. Разумети овај однос између релативног и апсолутног је Прања, мудрост велике стварности.
Живети ту мудрост значи слободно плесати између света времена и безвремености. Не ради се о одрицању од материјалног света за неки духовни свет – о одрицању од једне ствари за другу. Никада се не ради о "ово или оно" – увек је "и ово и оно". То је увек целовито. Није нека измењена држа, нека држа која ће се догодити у будућности, нека мистична држа. То је ваша држа постојања управо сада – ваше искуство овог света, ове стварности, неопосредвано егоистичком мисли.
Учење је тако једноставно и тако суптилно да ће ваш ум увек пропустити. Ако у својој медитационој пракси ваш ум покушава да схвати како да нешто уради, како да оствари своју истинску природу, онда сте пропустили шта је медитација. Ако ваш ум контролише вашу праксу медитације, ако постоји било какво поистовећивање са техником или радом који се примењује, онда ће активност ума наставити да одвлачи пажњу од остварења ваше праве природе.
Ми користимо "медитација" као глагол; "медитирати", али то заправо није глагол. Што сте више У медитацији, то мање неко нешто ради. Загатка пробуђења је у томе што ум функционише на многим нивоима који нам нису свесни. Не знаш шта не знаш. Ако је то несвесно, онда по дефиницији ниси свестан тога. Постоје скривени нивои себе који су дубоко несвесни, као стиснута песница која држи себе на месту. Не можемо опустити ту песницу док не буде откривена, продрона свешћу и учињена свесном.
Медитација се односи на откривање онога што је већ ту, ископавање, рад са великим фокусом и уверењем, са одлучношћу и свесношћу, откривање прапочетне мистерије из које настају све појаве. Када се мистерија открије, не открива се само божанство вашег сопственог бића, већ се открива божанство свих ствари. Буквално не постоји "ја" које се буди. Око за које мислим да сам ја буди се за једну истинску природу из које све настаје. У медитацији нам се могу открити дубоки несвесни обрасци структуре себића када сведочимо пољу промена без реакције, без отпора на свим различитим слојевима ума.
Груба физичка сфера, сфера размишљања и језичка матрица која ствара спољашњу стварност, и суптилнији обрасци, архетипске сфере повезане са вишим умом. И коначно Ананда или слој Блаженства. Реализовати Самадхи значи прво открити, а затим и схватити празнину свих ових слојева ума, одвојити се или престати са идентификацијом са свим нивоима ја, од грубих до суптилних. У Срчаној сутри се каже да, по схватању празнине пет скandha, празнине структуре ја, бодхисаттва се буди схватајући своју истинску природу.
Своју истинску природу сазнајемо путем негативног пута, који су хришћански свеци називали "via negativa", или у таоизму wu wei – не чињење. Слично томе, у адвајта веданти користи се термин "neti neti", што значи "није ово, није оно". Сазнајеш шта јеси тако што схватиш шта ниси. Посматрајући све своје променљиве мисли и осећања, од грубих до суптилних, схваташ да је све нетрајно. Шта остаје? Не можеш пронаћи ни субјект ни објекат.
Унутрашње ја је оно што стоји иза посматрања – иза трагања или потраге. Ви већ јесте оно што сте тражили. Опустите се у нечињењу. Одустаните од сваке потраге и предајте се срцу свог бића. Баш као што око не може да види себе, сведок не може да сведочи о себи. Можемо сведочити нашим телесним осећањима, мислима, емоцијама, активностима ума, али КО сведочи свему што се мења? Постоји део вас који је непроменљив, нетакнут свим што настаје и пролази. Не можете га пронаћи јер ЈЕ он то што гледа.
Не дозволите да се ум умеша. Гледајући ум директно, схватите своју праву природу и пробудите се. Схватите своје 'Ја' које је изван мишљења и осећања. У самадхију се дешава једна врста чуда – препознавање димензије изван кретања и мировања. Али је немогуће речима пренети шта је то. То није одвојено од себе, али док се не препозна као СЕБЕ, оно је успавано, као да спава. ВИ ЈЕСТЕ то присуство.
Мудрост може само да се роди. Прагња може само да се роди, и када се роди, онда схвата да никада није ни била рођена. Смрт и рођење су део поистовећивања са обликом. То је буђење, сећање или препознавање које се дешава. Првобитско БИЋЕ, темељ постојања, не може се натерати да се пробуди умом. Оно се буквално буди у себи. Пробуђење је престанак идентификације или уплетености са ограниченим ја.
Ово буђење може да се догоди у било ком тренутку вашег путовања. Обично је то само привремено отварање и може се лако изгубити када енергија почне да се враћа у старе условљене обрасце и активности ума. Ум може да присвоји искуство буђења. Структура себичности жели да верује да је ОНА пробуђена или да је ОНА просветљена. Пробуђење у истину називано је вратима без врата, вратима кроз која нико не може проћи.
Ово је врата мудрости; остварење прајне или пане, остварење Христове свести, будине природе. Нема врата за улазак у велику стварност, али постоје бесконачни путеви. Путеви, Дарме, су бескрајна спирала без почетка и краја. Нико не може да прође кроз капију без капије, никоме на ума никада није пало како. Ниједан ум никада није прошао кроз њу и никада неће. Како проћи? Не постоји како.
Нико не може проћи кроз капију без капије, зато буди нико. Усхвати аната – нема ја. Твој ум ствара капију, препреку између унутрашњег и спољашњег. Нека ум постане празан, празан до својих дубина. Не дозволи да се било шта крије у несвесном. Нека чак и несвесно буде провидно. Нека ум у својим дубинама заћути и увидићеш да нема капије. Заћути и познај.