Наша уверења и концепти су највеће препреке за пробуђење
Било да верујете да постоји вечна Душа (Атман) или да не постоји душа нити ја (Анатман или Анатта), та уверења су заправо препреке у остварењу ваше праве природе. За особу која се држи таквог уверења постоји условно знање.
Самадхи ће остати недостижан све док се не прекине идентификација са веровањем. Древне традиције су такве условне менталне обрасце називале санкарама на пали или самскарама на санскриту. Концепт, ако се држимо за њега, ако га додајемо у нашу структуру ја, постаје ограничење; замка за унутрашње енергије која одржава илузију знања и спречава нас да се упустимо у стварно истраживање које би довело до директног контакта са мистеријом постојања.
Једна од највећих подела међу духовним системима је између оних који верују у постојање Душе и оних који не верују. Пола духовних учитеља користи речи као што су Душа или Атман, а пола говори о празнини и одсуству душе, Анатман, Аната или Не-Ја. Збуњеност и подела између религија и учења проистичу из чињенице да је језик по својој природи дуалистички. Немамо језик за описивање недвојности. Ове тешкоће постоје још од времена Буде, пре 2500 година.
Многи људи се изненаде када открију да Буда никада није рекао да не постоји ја и да је заправо опоменуо оне учитеље који су учили да не постоји ја: "Они који уче само о не-ја не ослобађају се."
Постоји прича о луталици који је директно питао Буду да ли постоји ја или душа. Будин одговор је био ћутање. Знао је да би, ако одговори да или не, довео у заблуду.
Заборавили смо ову најважнију лекцију. Претворили смо Душу у концепт, у предмет за часове теологије. Претворили смо речи као што су ја, безја или Бог у концепте, уместо да им дозволимо да се открију кроз Садхану, кроз директно остварење Самадхи и Праџње.
У својим каснијим учењима, Буда је заправо говорио о најдубљој суштини, Ја или Души која не познаје промену нити смрт. Називао ју је различитим именима; Истинско Ја или Истинска Душа, Буда Дхату или Буда Принцип или Татогата-гарбха, ембрионална буда природа скривена у нама. Описао је скривени трезор присутан у свим осећајним бићима. Овом Себи каже да није тачно рећи да су сви феномени лишени себи. Себство је стварност, себство је вечно, себство је врлина, себство је вечно, себство је стабилно, себство је мир. Никаква смрт не може да га дохвати, никаква штета не може да му се деси, никаква несрећа не може да га задеси. Неуништив је и блистав као дијамант.
Неким људима ово може звучати монистички, али он указује потпуно изван монизма и дуализма, или било ког 'изма', изван концептуалних оквира ограниченог ума. Он указује на царство Нирване, престанка Ване, Викалпе, клеша, васана или карме. Престанак несвесних образаца који доводе до ограниченог осећаја "ја", и то је престанак пратеће патње.
Будa је рекао да Татогата ни постоји ни не постоји након смрти. Истина о нашој правој природи је изван дуализма ума. Она је изван перцепције и неперцепције. Будa указује на радикалну недвојност, изван концепата Ја и Не-ја. Управо ова ограничена свест ствара илузију подељености и раздвајања, рођења и смрти, постојања и непостојања.
Као што је рекао зен мајстор Доген, да бисмо то схватили, учимо да медитирамо, што значи да се одвојимо од ума и тела. Пут до ослобођења је пробудити се изван нивоа ума. Идеја да не постоји Ја често се меша и брка са будистичким појмом анатта, који није концептуалне природе, већ је директно увиђање које произилази из медитације.
У будизму се каже да постоје три велика увида или три обележја постојања, која се искуствено остварују кроз медитацију и нису намењена да буду филозофске или интелектуалне теме за дискусију. Они се доживљавају кроз скидање или прекид нивоа ума. Постоји увиђање Аничче, односно нетрајности, увиђање да све настаје и нестаје. Постоји увиђање Анатте, да је све у области променљивих појава празно од себе. И постоји Дукха, увиђање да је структура јаса састављена од образаца жеље и одбојности. То је образац сталне незадовољености.
Кроз дубоку медитацију и самоиспитивање, које су у одређеном тренутку једно и исто, можемо учинити да несвесни умски процеси постану свесни, и тек онда их можемо отпустити. Ако су несвесни, они се настављају понављати у несвесном. Древна пракса која следи Трајно учење захтева од нас да престанемо да реагујемо на своје преференције, да престанемо да хранимо обрасце жеље и одбојности. Да пустимо све појаве да настану и нестану, без дискриминације овог или оног. Све у пољу промене је Анича, пролазно. И ми посматрамо ту пролазност, продиремо и прожежемо то поље променљивих појава својом Свешћу.
Свест је једина ствар која се не мења, која не долази и не пролази. Свест није ствар, а ипак није ништа. Кроз медитацију, Свест и поље променљивих феномена уједињују се и постају једно у Самадхију, откривајући вашу истинску Вечну Природу изван дуалности, изван ствари и ништавила.
И данас неки учитељи и даље проповедају Не-себе као највишу истину о себи, и иронично, то постаје темељ њихове условне структуре веровања. Идеја Не-себе може постати света крава, везана за духовну персону са којом се појединац идентификује. Духовно заобилажење је када се заглавите у идеји о Трансцендентном. То је начин да се избегне оно што се понекад назива "рад на сенци", а то је ослобађање од самскара, односно условљених образаца који несвесно управљају нечијим животом.
Да бисмо ослободили самскаре, морамо доживети у потпуности сензације, осећања и емоције које се појављују из тренутка у тренутак, остајући при том смирени и унутрашње предати. Можемо да тренирамо себе да будемо присутни, отворени и смирени кроз медитацију. Али то такође мора да се примени на живот. Што више радимо на јастуку, то ће више осећања изронити у животу, то ћемо више осећати живот. И морамо да себи дозволимо да осетимо живот.
Да не бисмо одвратили поглед од било чега што се појављује, потребно је бити брутално искрен према себи. Да посматрамо како очајнички избегавамо непријатна осећања или како упорно прибегавамо познатом. Како бранимо его. Како се представљамо у добром светлу. Како се одвраћамо од нелагодности. Како стално хранимо ум свим врстама забаве, да бисмо избегли то дубоко сједињење са тренутком.
Могуће је да изводимо нашу карму, заглављени у архетиповима и безнадежно заробљени у обрасцима, а истовремено проповедамо да Не-постоји-Себе. Одвојени од срца, док его остаје на власти, сигурни да је у праву у свом погледу на свет. Ако его-конструкција мисли да зна истину о томе ко сте и шта сте, дубље истраживање се зауставља. Ваша медитација или самоиспитивање постаће роботски.
Тренутак када изразите ко сте или шта јесте речима, и поверујете или се идентификујете са тим, јесте тренутак када сте поново западли у дуалистички ум. Можда почнемо да говоримо о Пробуђењу као да знамо, али оно постаје сећање, образац условљеног мишљења, додато структури ја-а.
Можда ћемо доживети истинско искуство Самадхија, Пробуђење у нашу праву природу, али у већини случајева ум ће се поново укључити, а его ће искуство обликовати језиком. Направиће причу од тога, преузети власништво над њом и пре него што то схватимо, оно је присвојило наше увиђање у праву природу.
Да би се стабилизовао и интегрисао Самадхи, потребна су безбројна Пробуђења, безбројна понижења Ума, безбројне мале смрти. То захтева стабилну садхану, континуирану праксу и будност, да се Ум посматра дан за даном, непрестано ослобађајући унутрашњу енергију како би унутрашњи Лотос растао, и одвија се процес преуређивања.
Почетнички ум је ум који не зна, ум-огледало, то је сама суштина медитације и самоиспитивања, и то је пут ка познавању себе. Бити овде, у овом тренутку, без посредовања прошлог условљавања, значи бити будан. Ако не доживљавате кроз филтер прошлости, сваки тренутак је нов.
Хришћански еквивалент овога налази се у библијском цитату који каже: "Ако је неко у Христу, он је ново створење; старо је прошло, ево, све је ново постало."