Ослобођење је када се схвати празнина свих аспеката мае, или свих аспеката душе. То није само интелектуално схватање, већ буђење саме празнине као неодвојиве од свих ствари. Ослобођење је колапс двојства или очигледне разлике између душе и не-ја. Душа је тачно празнина (шуњата), а празнина је тачно душа. Првобитна празнина се буди као душа.
Постоје многи развојни модели који описују структуру себе, као што су Маслоуова хијерархија, спирална динамика, разни модели засновани на чакрама, сефироти Кабале или велики ланац бића који су на различите начине описивали Платон, Плотин, као и мистици попут Шри Ауробиндоа. Сваки зрели духовни систем који одражава вечну поуку имаће неки развојни модел. Многи од западних психолошких модела, попут Маслоуове хијерархије, су непотпуни и заправо се завршавају тамо где неки источни модели тек почињу, јер је знање о вишим световима увелико заборављено. Сваки систем је јединствено сочиво кроз које се гледа, нудећи другачију перспективу и другачији језички шаблон да укаже на масу феномена који чине себе, које расте и мења се током времена. Важно није веровање или прихватање једног система као истинитог, већ да се види на шта сви они упућују унутар себе; да се несвесни делови учине свесним.
Рани будизам и хиндуизам говоре о “три света“, ”три сфере“, ”три равни постојања“ или ”три царства“. У Гајатри мантра из Риг Веде, једног од најстаријих ведских текстова, говори се о буђењу унутар три царства. Веде су нека врста “хвалоспева” за буђење у истинску природу. Гајатри јоги сматрају есенцијом Веда, или мајком Веда, и суштином божанског знања. Каже се да се морају пробудити сва три царства, грубо, суптилно и каузално, да би се постигло ослобођење од илузије. Другим речима, мора се препознати празноту сва три царства, доносећи свесну пажњу сваком царству, а ипак не идентификујући никакву самосвест са њима.
“Ом бхур бхува сваха”
Пробудите три царства (грубо, суптилно, узрочно)
Сваки домен је слој маје или слој душе/структуре себе који је попут вела над нашом правом природом. Исто тако, Буда је рекао да се мора схватити празнина 5 сканди или агрегата менталног материјала, целе структуре себе, да би се схватио Нирвана. 5 сканди су функционални модел функционисања структуре себе. Број подела није важан све док модел указује на све аспекте структуре себе.
Друга концептуална сочива се може наћи у Упанишадима, који разликују структуру ја до 5 омотача названих коша. Коше су слојеви мае или илузије који покривају душу и истовремено су изрази душе. Користићемо систем коша као пример концептуалног оквира за унутрашње истраживање.
Први херметички принцип за самоспознају гласи: “Све је ум; универзум је менталан”.
Свака кошa или овојница маје може бити описана као ниво ума који постоји у континууму или матриксу феномена, од грубих до суптилних. Обрасци гранања су један од препознатљивих образаца ума који се налазе на свим нивоима и фракталним размерама природе. Обрасци гранања ума пронађени су у ономе што се сматра празним простором или тамном материјом, коју је Институт Макс Планк мапирао у познатој симулацији “Millennium Run”. Празни простор је као ум сачињен од онога што изгледа као неурони и неуронске структуре (види слику десно). Исти обрасци гранања постоје у најмањим атомским структурама, у структуру ћелија, и на макро скали, као што су обрасци гранања река, муња и обрасци кретања енергије. Ум је фракталне природе, показујући својства самосличности у различитим размерама увећања.
Možemo početi razumeti energiju i um posmatranjem nastanka Lichenbergovih figura, koje su razgranati električni iscetci koji stvaraju prepoznatljive strukture nalik drvetu dok se energija kreće kroz različite medije. Lichenbergova figura pokazuje kako grane, ili Li obrasci u prirodi, “traže” nove veze, nove mogućnosti. Grananje je jedan od alata univerzuma za sprovođenje kreativnosti ili novine. Ono što se grana je živo, raste, širi se i istražuje; u određenom smislu, to je jedna vrsta razmišljanja.
Фигура је створена убацивањем трилиона електрона у блок акрила коришћењем честичног акцелератора од пет милиона волти. Када посматрамо структуру налик дрвету створену енергијом, видимо пут којим се енергија кретала кроз медијум. Слични обрасци попут грана или муња могу се видети код појединаца које је погодила муња.
Јучерашњи отпор који ствара разгранатост или условљавање постаје сутрашње поновљено искуство, а све се одвија у вечном САДА. Карл Јунг је рекао “оно чему се опиреш опстаје”. Када постоји отпор према ономе што јесте, универзум ствара путеве, задржава обрасце и ствара структуру “себе” независну од остатка универзума. Ово је стварање карме, која је једноставно тенденција енергије да прати успостављене путеве. У матрици условљеног ума коју називамо универзумом, енергија и мисли циклично пролазе кроз фракталне лавиринте који постоје на континууму од микро до макро нивоа, гранајући се и истражујући бескрајно.
Физички омотач маје (анамиакоша)
Физички омотач је ментални конструкт створен од сензорних података који формира перцепцију спољашњег света. Физички омотач је оно што ствара илузију бића физичког тела. Са напретком модерности и науке развили смо велики капацитет да истражујемо, продремо и манипулишемо ментално конструисаним физичким светом. Код већине људи, скоро сва свест борави на физичком слоју и већина људске активности делује несвесно. Верујемо да смо ово физичко биће, а наше понашање је роботско и условљено, понављајући бескрајне обрасце који су све у корист овог илузорног себе. Физички и ментални омотач заједно чине консензуалну стварност коју већина људи доживљава на Земљи у овом тренутку.
Леонардо да Винчи је рекао: “Човек и животиње су само пролаз и канал за храну, гроб за друге животиње, уточиште за мртве…”.”
Особа која се потпуно поистовећује са анимајакошом није свесна мисли које мисли нити поступака које предузима; они су буквално постали поистовећени са физичким обрасцем који понављају. Таква особа живи роботски живот и заиста се не може рећи да је потпуно жива. Када је Исус рекао “Пустите мртве да сахране своје мртве”, људи на које је он мислио живели су животе који су били на најгрубљем нивоу постојања. У том смислу, они су већ били мртви. Метафора “васкрсења” или “подизања змије” указује на подизање енергије особе из овог слоја ка вишим нивоима постојања.
“Као што је Мојсије подигао змију у пустињи, тако ваља подигнуто бити и Син Човјечији” Јован 3:14
Маномаякоша (ментална опна)
Доњи ум, или оно на шта обично упућујемо као мислећи ум или чулни ум, је маноманaкоша, или ментални омотач. Он обухвата све менталне слике, менталне дијалоге, перцепције и емоције, фантазије, сањарења, концепте и дефиниције. То је у суштини све оно што ствара значење из света, као и оно што је бесмислено.
Вежба:
Размишљање је увек било визуелно, слушно (унутрашњи дијалог или звук), или нека комбинација оба. Наредних 5 минута покушајте да посматрате своје мисли у тишини и открићете да се свака мисао састоји од слика, слушне компоненте (унутрашњи дијалог) или оба.
Када се ум креће својом вољом (несвесно), то је због “дука”, или неузадовољства, што је кретање манаса или нижег ума који делује за себе. Нижи ум никада није задовољан са ОНИМ ШТО ЈЕСТЕ, и фундаментално је сачињен од образаца жеље и одвраћања. Он постоји да би заштитио организам и структуру себе, и да би му омогућио да делује на начин који ће му дозволити људско искуство. За оне који су идентификовани са својим персонама, он је постао господар, а не слуга какав треба да буде. Кад год имамо отпор према ономе што јесте, ум се укључује у обрасце жеље и одвраћања, и имамо непотпуно искуство онога што се дешава у тренутку. Идентификација са структуром себе ствара “филтрирано” искуство стварности, и генерише патолошко размишљање које је посредовање живота кроз филтер ума. Непотпуно искуство стварности је спољашња оријентација ка пројекцији спољног света коју је створио ум, фокусирајући се на “ствари” или феномене који се стално мењају. Ако је наш осећај ко или шта смо везан за идентификацију са овим феноменима (тј. преферирамо или се држимо једне ствари над другом), онда ћемо патити када се она неизбежно промени. Већина човечанства делује на анамаја и маномаја кошama.
Енергетски или пранични омотач (пранамајакоша)
Прана, унутрашња енергија или унутрашња животност, називана је многим именима: чи у таоизму, кундалини шакти (или прана шакти) у ведиској традицији, Свети Дух у хришћанском мистицизму, Шекина у јудаизму и Сехмет у египатској традицији. У свом манифестованом облику, то је празнотна пулсација универзума која куца у твоје срце, покреће твоје животне силе и која сваког тренутка плеше твоје атоме у постојање. У свом латентном облику у сваком људском бићу, то је еволуциони потенцијал за цветање људске свести/енергије/ума у божанску свест/енергију/ум. Бог у овом смислу је реч која указује на бескрајни процес настајања и нестајања ствари, а то се дешава кроз празнотну спиралу или енергетску спиралу како она постаје форма на различитим нивоима ума, од грубог до суптилног. Други начин да се ово каже јесте да је Бог или истинско Себе “све-што-је”.
Прана се доживљава као суптилна вибрација или “поље промене” на прагу чула, и на овом веома суптилном нивоу осећај се доживљава као таласаст или слободног тока, а не као одређен. Перцепција пране није локализована на једно одређено чуло, већ се доживљава као вибрационо поље које протиче кроз сва чула. Како појединац почне да повлачи свест изван објеката физичких чула, енергија се ослобађа од струјања у условљеној структури ума/тела и наша ментална пројекција екстернализованог света почиње да се распада.
Могуће је учинити пранички слој свесним кроз медитативну апсорпцију у материјалне ђане, што се назива Савикалпа Самади, или “Самади са семеном” у јогијским традицијама. Зове се Самади са семеном јер још увек постоји нека појава, или семе форме, иако је та форма таласна (за разлику од појединачне). Ове почетне фазе медитативне апсорпције такође су повезане са буђење кундалини, што може имати много варијација у зависности од енергетским путева којима прана путује кроз тело. Као и код свих омотача, и ово је маја или илузија ако се са њим поистоветимо. Искуство Савикалпа Самадхија није исто што и ослобађајући увид. Може се имати дубоко блажено искуство повезаности са читавим стваралаштвом кроз енергетско поље. Чијим осећајем “Ја” може бити проширен тако да обухвати све што јесте, ипак се може остати поистовећен са овим осећајем “Ја” или поистовећен са искуством, што може резултирати дубоким осећајем губитка када искуство прође.
Посматрајући осећај на најфинијем нивоу свести могућем (коренски ниво или праг чула), уводимо свест у пранично поље, које се састоји од две поларности енергије. Када се филтрира кроз структуру себе, енергија тече или у позитивну чежњу и приврженост, или у негативно одгуравање и одбојност. Као електромагнет, дуалистичко ограничено ја увек привлачи или одбија. Ослобађање енергије из условљених образаца дуалистичког света је растварање или “умирање” себе. У суштини нема ничега што постоји што бисмо могли назвати егом; постоји само егоистичка активност, а када та активност престаје, открива се илузија себе, као то не може се нигде наћи. Дакле, није да стварно нешто умире, већ се открива илузија илузорног себе. Будистички еквивалент енергије је “пити”, који се описује као одушевљење, блаженство или екстаза која долази када се уђе у дубља стања медитативне апсорпције.
Како се напредује у медитацији, може се доживети “аника”, односно променљиве сензорне појаве на основном нивоу свести. Када имате потпуно искуство нечега, то се доживљава као енергија и не активирају се никакве дискриминације или условљени обрасци жеље или одбојности; нема енергије која храни стару структуру себе или привржености искуству. Када се појава јави и прође, нема реакције, и стога нема стварања нових веза, нема стварања ума или карме, нема санкара или одвајања од искуства. Све се непрестано ствара ново, доживљава се као да је први пут (са умом почетника), не посредовано егоистичким сопством, и нема привржености или везаности за било који облик који се појављује или нестаје.
Вигњанамајакоша (слој вишег ума или мудрости)
Како се енергија ослобађа од условљених образаца, појединац је у стању да се повеже са вишим слојевима ума. Унутрашње дрво живота појединца постаје више попут антене која прима од мистериозног извора, него антена која емитује его. Стваралаштво, уметност, музика, поезија, литература и новина потичу из овог извора изнад ограниченог, условљеног ума. То је Буди или интелект у ведиским традицијама, царство увида у будизму, или оно што су Платон и Плотин називали светом форми. У делима писаца попут Хенрија Корбина и оних који су га пратили, то се разликује као замишљао за разлику од чисто замишљеног.
Најважније је напоменути да је ово царство откривено чистим истраживањем, посматрањем стварности онаквом каква јесте. Посматра се предајом целокупне егоистичне активности, уласком у чисту празнину, чисто препознавање и сведочење. Не остварује се визију, ритуалима, техникама или праксама, јер су све то део условљеног ума који мора бити надмашен. Разлика између нижег и вишег ума је у томе што нижи ум производи понављајуће, аутономне понављајуће феномене мисли, док се у вишем уму једноставно посматра стварност каква јесте. Узрок и последица, детерминизам и слободна воља, захтевају субјект/објект дуалност, али како улазимо у имагинарно царство, ова дуалност отпада. Део пута је научити разликовати машту нижег ума од “имагинарним” откривења вишег ума. Да се разликује ниже концепти са вишим конструкције.
Постоји тачка на путовању где се свет окреће наопако, где се нижи аспекти себе стављају у службу, а чудовишта, егоистични мали шефови, пали постају анђели. Ово би се могло назвати “преокретом”. Виши ум је место где се симболи и конструкције вишег ума алхемијски трансформишу у енергију, мисли и материјалне облике. Симболи су око нас, живи и утичу на нас, али још увек немамо очи да их видимо. Јунг је описао архетипску област, колективно несвесно, које обликује наше животе. Џозеф Кембел је објаснио како постоји урођена митска структура свим религијама и да су конкретни митови изрази основног архетипског облика. Рекао је:
“На нашем јуначком путовању: где смо мислили да ћемо наћи чудовиште, наћи ћемо Бога. И где смо мислили да ћемо убити другога, убићемо себе. Где смо мислили да путујемо споља, доћи ћемо до средишта сопственог постојања.”
Виши интелект или раван увида је преовлађујуће огледало, епифанијско место Форми архетипског света. То није нешто замишљено у нижем уму, већ сасвим нови начин мишљења и битисања. Сри Ауробиндо је рекао: “Изнад ума, како су открили древни ведаски мудраци, постоји Истинита раван, раван самосветлеће, самодејствујуће Идеје, која се може окренути светлошћу и силом на наш ум, разум, осећања, импулсе, сензације и користити и контролисати их у смислу истинске Истине ствари, баш као што ми окрећемо наш ментални разум и вољу на своје чулно искуство и животињску природу да бисмо их користили и контролисали у смислу наших рационалних и моралних перцепција.” У древном Египту, “дуат” је била реч која је указивала на царства Нетерa и састојала се од дванаест нивоа или региона. Још једном, појединачне поделе нису важне. Импулс да се створи дефинитивна мапа је лудост и охолост нижег ума. Важно је предати роботизирано размишљање нижег ума како бисмо се директно повезали са нивоима “великог ума”.
Може се повући аналогија са фракталима. Фрактална слика коју видите је резултат итерације, што је понављање шаблона. Али негде у рачунару постоји код који то омогућава. Ниво кода је другачији ниво знања од изглед фрактала, који је једноставно итерирани излаз скривеног шаблона на екрану или уређају. Излаз фрактала се појављује на компјутерском екрану, баш као што се мисли појављују у уму. Могло би се рећи да је виши ум слој шаблона или кодни ниво за наш свет. Нивои се могу замислити у смислу архетипских, симболичких, митских, математичких, геометријских, анђеоских и безбројних других умских форми. Сви су они аспекти вишег ума, и стварни су колико и (или понекад више од) било ког другог аспекта маје. У тибетанском и ваџрајана будизму, познато је да постоји виши домен где можете наићи на “јидаме” који су аспекти вишег ја, Буда ума. Оваплоћење јидама или Нетера назива се пут муње – то је брз начин да се присети одређена душевна свест и да се на нивоу душе реализују аспекти који су прошли кроз безброј живота. Креативне могућности на имагинарном нивоу су буквално бескрајне.
Узрочно тело (Анандамајакоша)
Узрочно тело или недеоматична омотач блаженства немогуће је пренети речима и сваки опис ће звучати парадоксално уму, јер подразумева превазилажење свих супротности које су својствене језику. Узрочно тело се буди када се чисто сазнање, турија, појави као само тело; као све што постоји. Човек обитава у стварности где се форма и празнина, ја и други, спознају као недеоматична стварност.
У јогијским традицијама, реч “сатчитананда” користи се за описивање “искуства” каузалног царства. Сат значи “истина”, чит је “ум или свест”. Реч “ананда” се обично преводи као блаженство, али ми немамо задовољавајућу реч у нашем језику за оно на шта ово указује. Када обично говоримо о блаженству, говоримо о осећају доброг, осећају енергије или благостања. Искуство се не сме мешати са сатчитананандом, што је нешто потпуно другачије. То уопште није искуство, већ пре буђење ка истини или стварности каква јесте, и ка илузорној природи искусни. Неко сазнаје све постојање као бескрајан простор, свест, ништавило и то није ништа од перцепције нити, нити је не-перцепција. То је празнина која плеше у Зену – она је изван дуалности, изван бола и задовољства, изван добра и зла. То је наша урођена природа, блаженство суптилнијег срца; недиференцирана свест која је свуда и нигде.
Чак и буђење на каузалном (анандамајакоша) је још увек ниво мае. Не заборавите, све коше имају у себи реч “маја”. Прађња парамита, буђење ка крајњој мудрости, јесте схватање празноте свих нивоа себе. У Сутри срца Буда је рекао да је, практикујући прађњу парамиту, Бодисатва схватио празноту свих пет сканди, који су пет збирова или “гомила” менталних ствари описаних у будистичкој традицији. Истина се открива када се схвати да су сви аспекти структуре себе празни или лишени себе. То значи чак и пуштање узрочне свести, пуштање ка непрозрењив што се не може споменути ни на који начин.
Када се пробудимо на било ком вишем вибрационом нивоу него на коме смо навикнути, све условљености испод тог нивоа које нисмо учинили свесним почиње да излази на површину. Све санскаре које нису прочишћене почеће да излазе на површину. Пет кошí одишиље пет нивоа условљености који нас држе заробљене у маји. Постоји биолошко условљавање које је наша животињска природа, психолошко условљавање које наслеђујемо од друштва, праничко условљавање које је наш еволутивни шаблон, условљавање вишег ума или душе које укључује архетипску мудрост, провид, виши ум и универзалне аспекте Лејлине игре, и на крају постоји узрочно што је свест као тло свега постојећег. На почетку учимо да “будемо мирни и знамо”. Мир у овом смислу није једноставно заустављање активности, већ буђење тишине у оквиру активности, буђење празнине у оквиру форме. Како је написано у будистичком Шастри за појаву вере (Shraddhotpada Shastra):