Дозволите ми да вас поштовано подсетим:
Живот и смрт су од највеће важности.
Време брзо пролази… и прилика се губи.
Свако од нас треба да се потруди да се пробуди.
Пробудите се.
Будите пажљиви.
Не расипајте свој живот.
Човечанство се дубоко спустило у материјални свет, укоренивши се у менталне и физичке слојеве нашег бића. Као што је Карл Јунг рекао: "Да би се дохнуло неба, корени морају досегнути пакао." Из пећи Бабилона излазе трансформација, преображај и нови људски потенцијал.
Источне традиције кажу да лотос пробуђења расте из блата самсаре; из патње.
Хришћанство описује пад у Еденском врту. У езотеријским терминима, то је стварање осећаја индивидуалног ја или личне воље која је одвојена од Божије воље. Заједно са тим одвојеним ја настаје спољни свет мисли; свет форме који делује одвојен од овог ограниченог ја. Личност или его састоји се од образаца настојања или жеља за стварима у том спољашњем свету пројектованом мислима. Спољашње ствари за којима жудимо су плодови дрвета познања добра и зла или дрвета дуалитета.
Можете рећи да је првородни грех жеља егоичке или дуалистичке свести.
Ово је маја, ситуација у којој се човечанство сада налази.
Потрага за спољашњим плодом значи промашити циљ, промашити садашњи тренутак.
Историјски гледано, повремено су се јављала ретка пробуђења, ретки процвати људске свести. Свеци, јоги, мудраци и чувари мудрости. Али човечанство сада има јединствену прилику да ово путовање предузме као колектив, масовно; да замисли и заједно створи заједничке нове стварности док поново откривамо више светове и будимо се из колективног сна ограниченог ја.
Већина људи тренутно живи готово у потпуности идентификована са грубим физичким и менталним слојевима свог бића, не схватајући ни да виши нивои постоје. Већина људи не зна нити сумња да у структури себиства постоје скривене духовне способности које чекају да буду активиране. Остварујући те способности, повезујемо се са све суптилнијим нивоима постојања, а истовремено чинимо структуру себиства пропустљивом за нашу истинску природу; одвајајући се од свих нивоа ума или маје.
Ако испитамо духовне традиције које су постојале кроз историју, увиђамо да велики мудраци, мистици и видовици описују континуум постојања. Древна ведска учења описују пет коша или омотача душе, који се протежу од грубог физичког и менталног царства, што је условљени свет у којем већина људи данас живи, до суптилних царстава која укључују енергетска, астрална и царства вишег ума, архетипске шаблоне постојања. И коначно до узрочног царства где нема мисли ни осећања.
Остварење прапочетне свести, пробуђење божанске свести у души, расејава илузију свих ових сфера – свих слојева маје.
Древне традиције садрже бројне концептуалне и језичке оквире који указују на овај континуум од грубог преко суптилног до узрочног. Било да је реч о систему чакра или систему коша ведских традиција или о датијенима таоизма, сви нивои у пољу промене су маја; спирала која засењује нашу праву природу, а ипак је сама изражај живота. Управо кроз спиралну путању живота доживљавамо људски живот. Када се схвати да су сви нивои маје празни од себе, онда је могућа несагледива недвојност или мистично јединство изван сваког језика, које обухвата, а ипак превазилази све остале нивое.
Хенри Дејвид Торо је познато рекао да већина људи живи животе тихе очајања. Оно што је познато јесте да већина људи живи животе тихог очајања. Оно што је познато јесте да већина људи живи животе тихог очајања. Оно што је познато јесте да већина људи живи животе тихог очајања. Оно што је познато јесте да већина људи живи животе тихог очајања. Оно што је познато јесте да већина људи живи животе тихог очајања. Оно што је познато јесте да већина људи живи животе тихог очајања. Оно што је познато јесте да већина људи живи животе тихог очајања. Оно што је познато јесте да већина људи живи животе тихог очајања. Оно што је познато јесте да већина људи живи животе тихог очајања. Оно што је познато Потрага за "стварима"; новцем, моћи, односима, одобравањем других. Корен патње лежи у менталном приврзавању за ствари, а не у самим стварима. Није важно шта имате, већ је важно ваше приврзавање ономе што имате. Формирамо приврзаности на сензорном нивоу кроз неуропластичност. Где год да је усмерена пажња, неурони пуцају и међусобно се повезују, стварајући програм у уму; склоност ка обрасцу, што је и сам ум. Када имамо било какву несвесну склоност или животни образац, ми заправо нисмо зависни од самих ствари. Нисмо зависни од дрога, алкохола, секса, хране или медија, већ од сензација које они производе у нама.
Ослобађамо се посматрањем соматског поља директно; поља променљивих феномена на корену нивоа свести. Остајемо смирени, без реаговања или оцењивања било које сензације као добре или лоше. Да бисмо се ослободили, учимо како се ове везаности формирају довођењем свести до суптилног унутрашњег света. Почињемо да посматрамо менталне и чулне појаве као поље промена, уместо да се везујемо за мисли и осећања која доводе до идентификације и саме креације света форме. Ово поље промена се такође назива "прана" или "унутрашња енергија"; осећај унутрашње живости.
Прелазак на нову Земљу представља прелазак из материјализма. Сведоци смо ослобађања од старих парадигми и патолошке егоистичке агенде бесконачног стицања све више.
Оно што сада видите око себе може изгледати као мрак. Може изгледати као лудило. Заправо, ово је како изгледа пробуђење на планети Земљи. Сведоци сте распада старих образаца. Многи људи су разочарани у актуелне политичке, друштвене, економске и верске системе. Они више не верују егоистичким агендама медијских индустрија и такозваних духовних система. Не верују медицинској елити нити влади. Људи су разочарани. Ово расејавање илузије је неопходан део увиђања истине; суочавање са духовним болешћу која је својствена времену у коме живимо и излазак из егоичке свести. Под егоичном свешћу подразумевам обрасце жеље и одбојности који делују несвесно; колективне самскаре или условљене обрасце који стварају услове маје – идентификацију са нашим карактерима, или са друштвеним групама, или било чим по чему дефинишемо себе, са разним персонами и архетиповима које остварујемо у овом животу.
Самoструктура је интерфејс са светом – не желимо да се отарасимо тог интерфејса или да га уништимо. Пут се састоји у одвојености од њега, тако да наше осећање "ја" или осећање постојања није везано за ограничену форму. Да не бисмо патили када се свет форми мења. Људски пут је путовање од пред-егоичког постојања, које је спојено јединство које смо доживљавали као бебе са мајком, до стварања личности. Растемо, стварамо карактер. То је неопходан део наше еволуције. Да бисмо довели до самосвести; да бисмо довели до осећаја себе или "ја". Заправо смо у адолесцентној фази нашег развоја. Налазимо се у фази идентификације са егоом. Али следећи корак после самосвести јесте схватање трансперсоналних нивоа себе. Схватање заједничких нивоа свести; различитих нивоа Логоса или вишег ума. Можете рећи нивои душе, ако вам тај језик више одговара. Наша сфера саосећања се шири. Ово је ширење кроз љубав.
Из перспективе старог обрасца, егоистичке свести, ово распадање је нешто застрашујуће. Биће збрка и бол ако се држите старих образаца. Они који се буде заправо ће бити доживљени као претња. Буђење ће бити виђено као криза јер је то распадање онога што је познато. Тренутно смо као гусенице у кокону док пролази кроз метаморфозу. Постоји тренутак у трансформацији када гусеница није ни гусеница ни лептир. У том тренутку ономе ко пролази кроз метаморфозу, старом себи, може се чинити да је све изгубљено. Али то је само део процеса.
Вера је предаја еволуцијском покрету; дубоко сазнање да се крећемо ка Извору. Колективна заблуда, оно што су древни духовни учитељи називали маја, везана је за наше колективно приврзавање старим обрасцима. Везана је за људску гордост; уверење да знамо куда идемо, шта радимо и ко смо.
Француски сликар Пол Гоген познат је по слици коју је насловио "Одакле долазимо, шта јесмо и куда идемо?". Ова три питања захтевају понизност. Да бисмо сазнали шта јесмо, да бисмо сазнали истину, прво морамо признати да истину немамо. Немамо одговор, ако желимо да га пронађемо. Мора постојати искрена спремност да истражујемо и да погледамо у себе. Као Дантеов ходочасник у "Божанственој комедији", пут ка самоспознаји почиње у мрачној шуми, на погрешном путу, са свести да смо изгубљени.
У древним ведским традицијама димензије бића и постајања представљале су Шива и Шакти. Архетипско женско, сила која тежи надоле или сила манифестације, представљена је Шакти. То је троугао усмерен надоле, који указује на инволуцију духа у свет форме. Шива представља силу која тежи навише; силу ослобођења. Троугао усмерен нагоре указује на чисто свест без икаквих квалитета; еволуцију изван света форме, односно трансцендентно. Све док делујемо унутар дуалистичког света, поистовећени са ограниченим умом, ова два тока чине пут без пута. Радимо унутар тока манифестације и тока ослобођења, деловања и неделовања, насељавајући се и у времену и ван времена. Када се ове две димензије уједине у божанственом јединству, остварене као једно, то је Самадхи.
Када су у јединству, представљају равнотежу и суживот ове две димензије, попут Давидове звезде или анахата симбола, који је древни симбол који представља духовно срце, звук без ударања, трансцендентни извор прапочетног аум-а који плеше универзум у биће. Каже се да ћете у самадхију чути небеску музику постојања, Musica universalis, или флејту Кришне, или оно што је Питагора називао "музиком сфера".
Наравно, све су то метафоре за нешто што се буди у дубинама вашег бића, нешто што превазилази ограничени ум и чула. Постоје духовни системи који се фокусирају на суптилно тело, користећи праксе као што су посматрање даха, сензација и рад са чи или праном. Рад са техникама, праксама и процесима који се могу научити помоћу условљеног ума. Све што директно користи и ангажује ограничени ум како би се остварило Самадхи део је "via positiva". То је оно што називамо путем Шакти. Постоје и духовни системи који се баве превазилажењем манифестованог света, а које називамо путем Шиве или "via negativa". Схватамо оно што јесмо, изван имена и облика, пуштајући све оно што нисмо.
Путу ка Самадхи дато је много имена, као што су медитација, самоиспитивање или молитва. Већина људи који данас практикују ове ствари практикује неку технику, али древни облик медитације који води ка Самадхи заправо није активност. То није нешто што ви радите или практикујете, већ је заправо престанак медитатора, трагача или чиниоца. Истинска медитација је јединство са оним што ЈЕС, и она почиње да се дешава тек када его у свом покушају да медитира не успе и схвати своја сопствена ограничења. Его, оно "ЈА" за које мислите да јесте, мора нужно да падне на свим покушајима да медитира како би се појавила истинска медитација. Што смо ближи истини, то смо ближи Самадхију, што мање има деловања, то мање има технике. Све технике припадају прошлости. Остављамо чињење и чиниоца. Остављамо трагање и трагача, да бисмо дошли до безусловне садашњости. Неки учитељи пренаглашавају технике, док их неки потцењују. Важно је разумети да је техника степеник. Не желимо да напустимо технику, али се ни не држимо за њу.
Временски испробан начин да се оствари Самадхи је кроз дуге периоде духовне праксе. Било да ту праксу називате медитацијом, самоиспитивањем или молитвом, постоји истина до које се мора пробудити. Јоги и мудрац Патанджали, који је пре 2500 година саставио јога сутре, учио је да је читав напор јоге усмерен ка престанку вртлога ума. Можете рећи да је то престанак карме; престанак дубоких несвесних образаца који управљају нечијим животом. Ови условни обрасци називани су вритти на санскриту.
Исто тако, зен мајстор Доген је рекао да је медитација одбацивање ума и тела. У будизму то је Нирвана или Ниродха; то је престанак флуктуација ограниченог егоичког ума које доводе до идентификације са ограниченим осећањем себе. У хришћанству налазимо исто вечно учење, али изражено кроз сасвим другу метафору, користећи језик који је био уобичајен у то време у историји. Достићи Самадхи у хришћанским терминима значи ући у Царство Божије кроз опроштај грехова, сједињењем са Христом. Реч "грех" на хебрејском језику буквално значи "промашити мету"; то значи пропустити тренутак садашњости; тражити срећу у предметима спољашњег света уместо да се уочи извор истинског испуњења.
Ући у садашњи тренутак значи научити да се предамо преференцијама условног ума. Спалити супротна стања остајући нереагујући на било шта што се појављује у пољу промене. Медитирати значи сагорети условни ја, или би се могло рећи ослободити енергију од условног ја. Ова истина се налази у Јеванђељу по Томи, које каже: "Ако изнесеш оно што је у теби, оно што изнесеш ће те спасити. Ако не изнесеш оно што је у теби, оно што не изнесеш ће те уништити."
На планину се може доћи на много начина. Можете ићи право ка врху, или је понекад боље ићи спиралном рутом. Али на врху је поглед увек исти, без обзира којим путем кренете. Човечанство је кроз миленијуме створило хиљаде техника медитације, да не спомињемо безброј јога поза, асана, специјализованих техника дисања или пранаяме, и сваку замисливу врсту ритуала или праксе.
Ако је медитација једноставно прекид или заустављање, ако је то једноставно стишавање, зашто нам је онда потребно толико техника да то постигнемо? Зашто не можемо једноставно да седнемо и сачекамо да се наша кал слегне, као што уче у зену? Истина је да можемо једноставно да престанемо. Можемо се предати активностима нашег карактера, али као што је Ајнштајн рекао: "иако је стварност само илузија, она је упорна."
Управо та упорност илузије чини да је већини људи неопходно да продре у несвесни ум. Да бисмо остали будни, морамо прочистити аватар од његових самскара, од његове карме или програмирања, тако да несвесни аспекти себе више не воде представу. Када кажем "прочишћавање", не мислим да је аватар на неки начин лош или негативан. Једноставно мислим да је могуће одвојити осећај себе од њега, а тај процес одвајања је оно што називамо "прочишћавање" или "чишћење". Чистим своје Ја од себе. Наша садхана је да ујединимо све аспекте нашег ја како не бисмо били подељени. Продиремо у несвесно стварајући услове у којима его нема где да побегне. Било да је то кроз дуге периоде медитације или самоиспитивања, кроз интензивну јогу, чи гонг, молитву или вежбе дисања, или кроз пост или певање мантри, или узимањем ентеогена који нас отварају за несвесне дубине ума, природно ћемо бити привучени различитим праксама, техникама и алатима у различитим тренуцима на нашем путу.
Која год пракса или техника била, прочишћење ће се догодити све док негујемо присутност и смиреност. Бивајући овде у садашњем тренутку и предајући се ономе што јесте, настављамо да одмотавамо кармичке чворове који стварају идентификацију са нашим аватаром.
Ослобађамо се суђења било којој сензацији или мисли као доброј или лошој, увек залазећи дубље у сензорно поље. Увек доживљавајући све суптилније феномене, постајући толико свесни онога што се појављује да долази до спајања са предметом медитације. Постајемо дах. Постајемо јога поза. Постајемо мантра. Ми постајемо аватар. У сваком случају спајамо се са праничким пољем у ономе што се назива Савикалпа Самадхи, или Сампраджнада Самадхи, што је "Сamadхи са семенком"; семенком обрасца, семенком форме. Семенком условне менталне активности; кармичке активности. Све док постоји семе привржености, несвесне менталне активности, раздвајања између унутрашњег и спољашњег света, коначни циљ неће бити достигнут. Савикалпа самадхи је припремна самадхи, која се такође назива "џана" (пали) или "дхјана" (санскрит). То је сагоревање карме унутар самоструктуре; енергетска припрема судова за пробуду истинске природе, која се остварује кроз нечињење; кроз прекид менталне активности.
Ваш ум је као језеро, а ваше мисли су као таласи или бранчићи на том језеру.
Шта можете учинити да језеро постане мирно?
Све што урадиш само ће подићи још таласа. Не можеш га изгладити нити учинити мирним.
Базен се смирује тек када пустиш све напоре, сва стремљења, сва кретања. Схватање природног стања није нешто што ти радиш. То је препознавање онога што јеси изван кретања ума и чула. Ко помера ум? Препознајте "ко" бира. Само сам ум бира. Само сам ум се креће.
Само сам ум жели да покуша да умири ум.
Чувши ове речи, ограничени ум ће вероватно бити дезоријентисан, питајући се: "Шта да радим?" Само дозволите тој дезоријентацији. Постаните свесни Истинског Ја. Постаните свесни свесности, свесни свести.
Останите уз "то" док то само не постане ваша стварност.
На почетку, када покушате да посматрате свест, видећете само лажно ја, само покрете ума.
Када кажем "Будите свесни правог ја", то није окретање, то није покрет. То није као усмеравање камере на нови објекат, већ је то одрицање или престанак интересовања или везаности за покрете ума.
Постоје два главна чвора која нас везују за идентификацију са лажним ја: тело жели удобност, а ум жели да зна. Тело је везано за сензације задовољства и избегавање бола. Сва садхана или духовна пракса која води ка Самадхи у основи подразумева две ствари: прво, пуштање двојства удобности и неудобности, и друго, улазак у "ум који не зна". Дубоко унутрашње предавање, енергетско предавање, и бити безмислено присутан, без икаквог избора свестан.
Сократ се сматрао најмудријом особом свог времена. Познат је по максими: "Једино што знам јесте да не знам." Ово је сократовски парадокс. Прихватање "ума који не зна", ума који не зна, капија је ка Самадхију.
Чекајте. Будите мирни без наде, без мисли, јер би нада почивала на некој идеји и усмеравала енергију у условни ум.
Т. С. Елиот је написао: "Рекао сам својој души: мирно чекај без наде, јер би нада била нада у погрешну ствар. Чекај без мисли, јер ниси спремна за мисао."
Тренутак када имате наду, мотив или мисао јесте тренутак када сте поново заробљени у условљеном уму. У "Божанској комедији", Данте је написао о натпису на улазу у пакао: "Оставите сваку наду, ви који улазите овде."
То је заправо веома практичан савет. Био би одличан подсетник да је постављен на улазна врата сваког центра за медитацију, ашрама, цркве или храма. Каква год да је ваша нада, она се заснива на прошлој условљености. Нада је врста знања која структуру егоа држи у трагању, потрази и деловању. Када се упустимо у нашу садхану, нашу духовну праксу која води до Самадхија, онда морамо напустити сваку наду, све пројекције у будућност, прихватајући да чак и не знамо чему да се надамо. Ово је понижење за его. Када напустимо наду, напуштамо и страх. Нада и страх су пројекција ума у будућност; унутрашње ожичење које нас везује за идентификацију. Нада је жеља, страх је одбојност. Ако останемо у садашњем тренутку и доживљавамо овај тренутак онаквим какав јесте, где је онда нада или страх? Наш духовни посао је да ископамо и одвежемо чворове који нас везују за идентификацију са нашим карактером. Прелазимо изван удобности и неудобности, улазећи у облак незнања. То можемо чинити и кроз формалне праксе и у свакодневном животу.
Медитирати, познати себе, значи горети у садашњем тренутку.
Спалити своје обрасце, своје преференције.
И то није нешто одвојено од вашег живота. Способност да се одрекнете својих образаца, реакција и пресуда док сте усред њих, да се одрекнете борбе, је најдубља пракса. Ово је једина борба коју добијате тако што се одрекнете, предајете се, умирете на бојном пољу. Спремно се укрштавате на крст.
Неки људи су спремни за највиша учења о медитацији и самоиспитивању; за једноставну и јасну истину. Они ће чути дарму и одмах ће разумети. Ови људи су као добро суво дрво и спремни су да се сагоре. Треба им само варница. Други људи, чини се, захтевају више припреме. Они су као влажно дрво и потребно им је време да се осуше пре него што се запале. Потребне су им технике, праксе да опусте везе сопствене структуре како би се ослободили самскара. Или барем верују да је то случај, а веровање то чини стварношћу.
Практике и технике су као степенице; као што се трн вади трном, или образац уклања обрасцем. Духовне праксе као што су изговарање речи, практиковање дисциплине или било шта научено, једноставно су имитација. То је нешто понављајуће и условно. Пошто су све технике условљени обрасци у уму, сама пракса никада неће одвести даље од ума, до Самадхи. Остаћете у обрасцу у роботском, понављајућем стању. Технику треба држати лабаво, дозвољавајући унутрашњој енергији да слободно тече. Када се упијете у унутрашњу енергију, тада условљено дејство нестаје.
Условно дејствовање, несвесна програмирања настала су због непотпуних искустава. Кад год имамо непотпуно искуство, оно ствара утисак у уму. То ствара мали програм у несвесном. Ово програмирање или условна реакција може произилазити из траума или једноставно из искустава од којих смо се одвратили јер су била превише болна (или којима смо се приклонили јер су била пријатна). Наша структура личности састоји се од легије малих програма који настају због непотпуних искустава. Ови трагови у сећању нису ускладиштени само у мозгу, већ и у енергетским системима тела; у целом нервном систему, фасцији и многим мрежама надија или меридијана. Ови програми троше енергију да би функционисали. Ако је енергија заробљена у несвесном, то је као да оставите апликације отворене на телефону и испразните батерију. Наша садхана је као учење како да затворимо апликације на нашем телефону.
Да бисмо се ослободили, усмеравамо свест на суптилне сензације; на поље променљивих феномена или енергије у нама, без реаговања на било коју мисао или осећање које се појави. Остављајући по страни преференције его структуре и крећући се изван зоне комфора и нелагодности.
Све у спољашњем свету упућује нас у погрешном правцу. Друштво нам говори да утрнемо своју бол, да тражимо утеху. Улаз је излаз, излаз је улаз. Морамо се окренути својој боли. Ослобађамо се самскара тако што доживимо искуство у потпуности. Осећајући је без реаговања. Горећи у њој. Доживљавамо потпуно искуство осећања без емоције.
Емоције су реакције. То су осећања испреплетена са мислима. Одбацујемо компоненту размишљања и остајемо са сировим осећањем, сировом сензацијом. Речено је да пут ка ослобођењу не води ка бољем осећању, већ ка бољем осећању самог осећања. Коначни примери за то су Исус на крсту или Будина медитација која је довела до његовог просветљења.
То је суочавање са највећом boli, највећим страховима, одбацивање концепата, знања и пресуда о добру и злу.
Пробуђење је само први корак у убрзаном процесу унутрашњег развоја; у гајењу унутрашњег лотоса; у постајању живим мостом; у прочишћавању људског суда да у њему може да пребива божанска свест.
Енергија је као камен из Розете за духовне праксе. Ако разумете како енергија функционише, разумете корисност праксе. Свака техника или пракса прекида образац ТЕБЕ. Ти користиш условљени образац да прекинеш условљене обрасце. Мораш бити спреман да се одрекнеш технике када испуни своју сврху, иначе ћеш само створити идентитет око ње и нову духовитизовану самоструктуру.
Да бисмо достигли дубље фазе медитације, морамо се ослободити свега што мислимо да знамо о медитацији. Древни термини за медитацију, "џхана", "дхјана", "зен" или "чан", односе се на једну врсту унутрашњег растварања; врсту медитативне апсорпције; трансформацију или унутрашње прочишћавање егоичког условљавања.
Древно значење речи "џхана" повезано је са пали речју "џхапети", која значи "изгорети". То је сагоревање нечистоћа, греха или самскара. То је сагоревање идентификације са лажним ја, сагоревање заблуде, сагоревање свих преференција од којих је саграђен его, и ослобађање и појава унутрашње енергије. Постаје се равнодушним према ономе што јесте, преданим ономе што јесте, пажљивим према ономе што јесте.
Пробуђење наше праве природе може се догодити постепено кроз ове фазе дхајане, како се одбацује идентификација са различитим процесима условљеног ума. Или се пробуђење може догодити тренутно. То се у зену назива "сатори".
Најчистија поука се преноси у тишини, али са светом каквим је данас, врло мали број људи ће разумети или бити привучен извору те тишине.
Постоји чувена поука Гаутаме Буде која се зове "Проповед о цвећу". Та проповед је порекло будистичке медитације. Могло би се рећи да је то порекло Зен-а. Зен се заснива на директном преносу истине. У проповеди о цвећу Буда је једноставно подигао бели цвет. Он је био у непосредној присутности са цветом, боравећи у својој истинској природи. То је била цела поука. Уместо да држи дугачак сатсанг или предавање речима, он је једноставно пустио ученике да седе са цветом цело време. Само један ученик је примио пренос. Само један ученик је схватио. Да би се примио такав суптилан пренос, потребна је суптилна свест.
Највећа истина се преноси у тишини. Како можемо примити овај пренос Будиног ума? Како можемо примити оно што већ имамо, оно што већ јесмо?
Првобитna свест је свуда, када имамо очи да видимо, и нигде посебно. По буђењу, истина је тако једноставна за видети да вам ум није потребан. Ум трага и тражи. Када се та покретљивост напусти, када се та покретљивост сагоре, истина остаје.
Ти већ јеси оно што тражиш, али си се поистоветио са лажним ја.
Запази цвет и запази ко или шта посматра цвет. Шта раздваја посматрача и посматрано? Медитација или џхана значи бити присутан овде и сада без посредовања слика у уму, идеја и концепата. Ако је свест апсолутно присутна тако да више нема знања, чак ни у несвесном, онда више нема ни посматрача ни посматраног. Више нема односа између тебе и било које "ствари". Више нема цвета и одвојеног посматрача. Само ограничени ум види ствари. Делатност ограниченог ума је стварање ствари; стварање искуства времена и простора; стварање дуалитета, искуства и онога који доживљава.
Могуће је пробудити се овде и сада у дубоку димензију мировања изван ума, не одбацујући ум, већ дозвољавајући му да буде управо онакав какав јесте. Ипак, не упадајући у ум.
Не покушавајте да анализирате ове речи. Ово нису концепти. Ако је присуство себе спознало чувши ове показатеље, не дозволите да се ум умеша. Чим примите пренос, искључите овај видео и боравите у свесности као свест.
Тишина је највеће учење, најчистије учење. Следеће најбоље учење јесте директно указивање на неисказиво. Ово следеће учење је кроз историју имало многа имена. То је указивање на трансцендентно ја или чисту свест. У будизму се то зове "Праджња Парамита", што значи крајње знање или савршена мудрост, која се разликује од обичног или условног знања. То је оно што се остварује кроз осму карму јоге коју је описао Патанджали. У шиваизму се ово буђење може описати као јединство са Ишваром или Шивом, што су имена за апсолутну свест.
У западним мистичним традицијама термини хенос и апофатизам су коришћени да означе јединство са Једним. Плотин је рекао да Један превазилази сва бића, али је и присутан у њима.
У тибетанском Дзогчену то се описује као природно, прапочетно стање постојања. Они користе реч Ригпа да означе основу постојања.
У суфизму то је "тајна тајни" која се остварује кроз "фана", што значи нестанак или учење да умреш пре него што умреш.
У Махамудри то је велики печат или велики отисак, остварење природног стања; прапочетна свест, празнина, апсолут, јасан и провидан, без корена.
Не слушајте ове речи умом, већ препознајте у дубинама свести ономе на шта указују.
Истина о томе ко или шта јесте, истина која превазилази ограничени ум, не може се уочити помоћу ограниченог ума. Непокретна тачка се не може достићи кретањем.
Ако желите да остварите непокретну тачку изван мишљења, отпустите сваки интерес за мислима и сензацијама, све преференције, сва појава насталу ума и чула, и одморите се у голој свесности.
Мисли и сензације су поље непрестано променљивих феномена. Оно што је непроменљиво јесте свест о том пољу промене. Обично смо толико заокупљени пољем промене, фиксирани на његове објекте, да занемарујемо свест. Да бисмо остварили самадхи, престајемо да јуримо за било чим у пољу промене; престајемо са сваком мислима и одмарамо се као свест. Престаните да реагујете на мисли и осећања. Сва патња произилази из нашег веровања у мисли.
Уочите навику ума да суди или етикетира сваку мисао или сензацију као добру или лошу. Допуштамо свакој мисли и сензацији да буде онаква каква јесте. Ништа не одбацујемо, а ипак не дозвољавамо да нас мисли заробе или да нас заокупи њихов садржај. На овај начин приступамо апсолуту путем негативног пута, виа негатива. Шта год да настаје, схватамо: "није ово, није оно, није ово, није оно". Кроз виа негатива, схвата се да све што настаје није ви. Схватате да нисте ништа; мудрост небића.
Кроз виа позитива схвата се да је све што настаје управо ти. То је љубав; енергетска веза или спајање. Обе истине постоје истовремено.
Облик је управо празнина, празнина је управо облик.
Постоји једна изрека у зену: на почетку пута, планине су планине, а реке су реке. Након одређеног просветљења, планине више нису планине, а реке више нису реке, али када се открије коначна истина, планине и реке ЈЕСУ. Шта се променило на овом путовању? Планина и река остају такви какви су одувек били. Оно што је нестало јесте ваша идеја о планини и реци. Оно што је нестало јесте вртлог ума који посредује, који ствара илузију раздвајања између вас и света.
Остварити Самадхи не значи постићи неку изванредну државу. Нити се ради о остајању у уобичајеној менталној држави. Само ограничени ум или егоистички ум прави разлику између обичног и изванредног.
Турија, стање без стања, понекад називано четврто стање. То је недвојна стварност. Она је трансцендентна и истовремено присутна унутар нас. То је темељ постојања, извор сваке истине. Ваш напор да постигнете неку државу јесте кретање ума. Схватити основу постојања не значи превазићи физичко и остати у суптилном или узрочном царству. Све ове димензије вашег бића постоје истовремено. Гробо, суптилно и узрочно постоје овде и сада. Само ограничени ум сам ствара поделу.
Остварити Самадхи не значи покушавати да се нешто постигне. То је одрицање од сваког интересовања за мисли, уз останак потпуно будног, потпуно свесног, потпуно пробуђеног, без реаговања, без деловања; без померања ума, без потискивања ума.
Бити свестан, у потпуности пажљив према ономе што се дешава, без посредовања егоистичког условавања, без концепата, без контролисања, манипулисања или искривљавања, без филтрирања ограниченог ума, значи бити присутан без избора. Присутан без избора, а самим тим и без бирача.
То бисте могли назвати огледалским умом; почетничким умом без сећања или прошлости. Отвореним или провидним умом. Ви сваки тренутак чините новим.
Сваки пут када се ум креће несвесно, чак и најмањи покрет, то је због филтрирања кроз услове ограничене самоструктуре. Кад год се ум креће несвесно, то је због неког незадовољства, које се у древним традицијама назива дукха. Како да се ослободим дукхе? Како да се ослободим сваке незадовољености? Слушајте пажљиво. За ограничени ум постоји парадокс. Ограничени егоистички ум чује питање и жели да зна како то да уради, али тај ограничени ум то не може да уради. Ограничени ум ће увек пропасти у сваком покушају да оствари Самадхи. Мора да пропане.
Ограничени ум се не буди.
Првобитна свест се буди из своје идентификације са ограниченим умом.
Ограничени ум ће увек пропасти у сваком покушају да постигне мировање, јер је ум кретање.
Само је ум покрет, и тај покрет ствара искуство времена и простора, ствара раздвајање. То је бескрајни процес деловања.
На Неутабаној стази будимо се из поистовећивања са ликом који делује, до препознавања димензије Бића.
У самадхију нестаје раздвајање између деловања и постојања. То раздвајање је једноставно још један ментални процес. Када у условљеној егоичкој структури нема мишљења, онда нема проблема.
То "ти" за које мислиш да јеси јесте процес; константно кретање егоистичке мисли; збир узорака и преференција. То "ти" мора да умре. Патолошки образац "ти"-ја мора да престане да би се Самадхи остварио. Прођи се тим.
[Асатома сат гамаја (санскрит) "Води ме из неистине ка Истини." Тамасо ма џјотир гамаја "Води ме из таме у светлост."]
Пробудити се значи увиђети природу људске патње, људског стања. То је препознавање КО или ШТА трпи.
Не постоји техника за остварење прапочетне свести. Не постоји процес који се може научити. Не постоји формула која се може практиковати.
Суштина онога на шта циљам може бити примљена у тренутку, у трену ока. Управо је то одбацивање свих формула, свагa знања и свагa деловања, свих егоистичких агенди, оно што ствара оптималне услове за буђење прапочетне свести.
Ако покушам да вам објасним како да будете свесни, онда ћете обраћати пажњу на моје речи или радити нешто што сам вам рекао, уместо да будете свесни онога што се заправо дешава у садашњем тренутку. Морате постати толико свесни онога што јесте, толико блиски са постојањем, да у томе нема никакве преференције, никаквог ја или "ја". Свест се утапа или спаја са оним што се дешава. Када се егоична активност укине, постајете оно што настаје. У ствари, то није тачно. Тачније, нестаје илузија раздвајања. Истина је да никада заправо нисмо били одвојени.
Духовни учитељи су дали упутство за достизање Самадхија: "Мирни се и познај." Мирни се и познај истинско Ја, прапочетну свест изван имена и облика. Мирни се и знај да си Бог, истинско Ја, будистичка природа.
Шта они тачно мисле? Шта се то умирује?
Очигледно, физичко тело никога не може постати потпуно мирно док постоји у времену и простору, јер су време и простор сами по себи кретање. Време и простор су ум. Универзум је велики ум или логос. Први херметички принцип гласи: "Све је ум, универзум је менталан." Ако је универзум ум, а ум је кретање, како могу бити мирно и спознати? Како можете бити мирно на глобусу који се врти хиљаду миља на сат око своје осе, врти се 67 000 миља на сат око Сунца, креће се 500 000 миља на сат око галаксије и још милионима кроз универзум? Ваше срце куца, ћелије се крећу унутра, храна се вари, мозак производи можне таласе. Ваша крв пумпа, енергија се креће. Како можемо бити мирни? Када духовни учитељи кажу "умири се и познај", они морају да говоре о нечему другом, нечему изван времена и простора, нечему изван физичког и менталног.
Оно што се подразумева под мировањем јесте нешто за шта у нашем систему модерног језика немамо реч. Санскрит, језик јогија, има прецизније термине који указују на недвојност. Термин "шуњата" се често преводи као празнина, мировање или празност. "Стиленесс" (Stillness) је можда најближи енглески појам, али је неадекватан да опише нешто што не припада овом дуалистичком свету. Оно што се заправо остварује јесте прапочетна свест која је изван мировања и кретања. Иван времена. Она је вечна, темељ вашег бића, суштинска природа стварности која се не мења. Заправо, она је изван промене и непроменљивог. Када се наша истинска природа оствари, постаје очигледно да су тишина и бука дуалитет који је створио ум.
Мир и кретање су дуалитет који је створио ум. Све је већ урођено у тој прапочетној мирноћи. Кретање света је идентично мирноћи. Буди миран и знај, буди у покрету и знај. Све је то празнина која игра. Ово није нешто филозофско, већ сасвим другачији начин опхођења са светом. Заправо, ради се о одбацивању интерфејса. Одбацити редукциони вентил који је самоструктура и искусити своју истинску природу без посредовања ограниченог ума. Такозвани спољашњи свет се превазилази схватањем мировања, које, када се схвати, обухвата и оно што превазилази.
Ако мислите да разумете Самадхи након гледања овог филма, онда сте пропустили поенту. То је као да мени замењујете за сам оброк. Да бисте укусили истину, потребна је искрена спремност да уочите обрасце самоорганизационе структуре на коју се позивате као на "ја". То захтева дубоко ископавање, дубоку хирургију ума и ослобађање самскара. Дубоко распадање, дубоко понижење самоструктуре. Да би се остварило Самадхи, предаје се чежњи душе за јединством. Морате желети да остварите Један Извор више него ишта у матрици ума – више него ишта у спољашњем свету. Спољашње тежње ће се чинити празнима и бесмисленима. Истинска медитација, истинско самоиспитивање, јесте улазак у садашњи тренутак у коме се све доживљава. Све се открива. Све настаје и нестаје у пољу смирености и љубави.
Док се вечно не оствари, човек мора да ради стрпљиво и упорно, свим срцем, са понизношћу, сагоревајући своје обрасце, своје преференције, своје услове. Пробуђење се не може изазвати коришћењем условљеног ума. Чини се да се дешава случајно, али практиковањем присуства чинимо да смо склони случајностима.
Последње речи Сократа пре негове егзекуције биле су упозорење свету. Рекао је да велику дугујемо Асклепију. Плати га и не заборави. Асклепиј је био бог исцељења и можда сте упознати са Асклепијевим жезлом, штапом око којег је омотан змиј. Он представља исцељујућу енергију; унутрашњу енергију која је жива, слободна од условавања, слободна да се креће по сопственој интелигенцији, за разлику од енергије дуалистичког ума. У раним вековима пре нове ере симбол Асклепија био је утиснут на неке од првих масовних новчића произведених у античкој Грчкој и Риму, и преобразио се у оно што данас зовемо знаком долара. То је древни подсетник, скривен на видном месту. Подсетник да је размена новца размена енергије. Христов светоназор или будичка природа подржани су женским принципом, Великом Мајком, Нагасима, Змијском Мудрошћу. Ова мудрост нас учи да очистимо унутрашњи храм, да се ослободимо егоа. Женско начело је кроз историју имало безброј имена: Геја, Шакти Софија, Логос, Махалакшми, Парвати, Дурга, Исида, Марија, спирала живота. Ова жива енергија вишег ума је урођена интелигенција универзума. Ова будичка мудрост је током последњих миленијума систематски потискивана, демонизована, експлоатисана и контролисана.
Да бисмо ослободили енергију од несвесних дефиниција које имамо, морамо расплести чворове који стварају идентификацију са его структуром. Пуштање ухватања за удобност, пуштање знања.
Управо сада, у овом тренутку у историји, у овом тренутку у себи, дуг о којем Сократ говори, доспева и појединачно и колективно. Постоји само једна валута којом можете платити овај дуг. Морате платити собом.
Када ослободимо нашу унутрашњу енергију, нашу унутрашњу живост из затвора патолошких структура мишљења, она постаје слободна да нас повеже са вишим нивоима ума. Енергија је оно што нас све повезује. Друго име за ову енергију је љубав. Сви истински духовни мајстори кажу да је љубав истинска религија. Љубав је религија будућности. Она не може бити институционализована, систематизована или условна. Љубав је неодвојива од остварења једне прапочетне свести. Волети значи бити ЈЕДНО С.
Порује зоре тајне ти
крије Не враћај се у сан
Мораш тражити оно што заиста желиш
Не враћај се у сан
Људи иду напред-назад преко прага где се два света додирују
Врата су округла и отворена …
Не враћај се у сан.