Транскрипција видео-снимка "Унутрашњи светови, спољашњи светови"
Део 4, Иза размишљања
Живот, слобода и потрага за срећом. Живимо своје животе трагајући за срећом "тамо негде", као да је то роба. Постали смо робови сопствених жеља и жеђи. Срећа није нешто што се може тражити или купити као јефтин костум. Ово је Маја, илузија, бескрајна игра облика.
У будистичкој традицији, самсара, или бескрајни циклус патње, одржава се жеђом за ужитком и одбојношћу према болу. Фројд је то назвао "принципом задовољства". Све што радимо јесте покушај да створимо задовољство, да добијемо нешто што желимо или да одбацимо нешто непожељно што не желимо. Чак и једноставан организам као што је парамецијум то ради. То се зове одговор на подстицај. За разлику од парамецијума, људи имају више избора. Слободни смо да мислимо, и то је срж проблема. Проблем је у размишљању о томе шта желимо, које је ван контроле. Дилема савременог друштва је у томе што настојимо да разумемо свет не у смислу архаичне унутрашње свести, већ квантитативним и квалитативним одређивањем онога што доживљавамо као спољашњи свет, користећи научна средства и размишљање.
Мишљење је довело само до више мишљења и више питања. Желимо да познамо најдубље силе које стварају свет и усмеравају његов ток. Али ту суштину схватамо као нешто ван нас, а не као живу ствар, својствену нашој природи. Био је то чувени психијатар Карл Јунг који је рекао: "Ко гледа напоље, сања; ко гледа унутра, буди се." Није погрешно желети да будемо будни, да будемо срећни. Што је погрешно јесте тражити срећу напољу, када се она може наћи само унутра.
4. августа 2010. године на конференцији Techonomy у Лејк Тахоу, Калифорнија, Ерик Шмит, извршни директор Гугла, поменуо је запањујућу статистику. Према Шмиту, свака два дана сада стварамо онолико информација колико смо створили од зоре цивилизације до 2003. године. То је отприлике 5 ексабајта података. У људској историји никада није било толико размишљања и никада није било толико немира на планети. Да ли је могуће да сваки пут када смислимо решење за један проблем, стварамо још два проблема? Чему служи све ово размишљање ако не води ка већој срећи? Да ли смо срећнији? Смиренији? Радоснији као резултат свег овог размишљања? Или нас то изолује, одваја нас од дубљег и смисленијег искуства живота? Размишљање, дејствовање и чињење морају бити доведени у равнотежу са бићем. Уосталом, ми смо људска бића, а не људска чињења.
Желимо промене и стабилност истовремено. Наша срца су се одвојила од спирале живота, закона промене, док нас наш рационални ум води ка стабилности, сигурности и смирењу чула. Са морбидном фасцинацијом гледамо убиства, цунамије, земљотресе и ратове. Постојано покушавамо да заузмемо ум, да га напунимо информацијама. ТВ емисије које се стримују са сваког могућег уређаја. Игре и загонетке. Слање порука. И свака могућа ситница. Допуштамо да нас зачара бескрајни ток нових слика, нових информација, нових начина да подстичемо и умирујемо чула. У тренуцима тихог унутрашњег размишљања наша срца нам могу рећи да живот подразумева више од нашег садашњег реалитета, да живимо у свету гладних духова. Бескрајно жедних и никада задовољних. Створили смо вртлог података који лете око планете како бисмо олакшали више размишљања, више идеја о томе како да поправимо свет, да решимо проблеме који постоје само зато што их је ум створио. Размишљање је створило целу ову велику збрку у којој се тренутно налазимо. Водимо ратове против болести, непријатеља и проблема.
Парадокс је да све чему се одупирете опстаје. Што се више одупирете нечему, то оно постаје јаче. Као када вежбате мишић, ви заправо јачате управо оно од чега желите да се ослободите. Па шта је онда алтернатива размишљању? Који други механизам могу људи да користе да би постојали на овој планети? Док се западна култура у последњим вековима фокусирала на истраживање физичког света помоћу мисли и анализе, друге древне културе развиле су подједнако софистициране технологије за истраживање унутрашњег простора. Губитак везе са нашим унутрашњим световима је тај који је створио неравнотежу на нашој планети.
Древни принцип "спознај себе" замењен је жељом да се искуси спољашњи свет облика. Одговарање на питање "ко сам ја?" није само ствар описивања онога што пише на вашој визит-картици. У будизму, ви нисте садржај ваше свести. Ви нисте само збир мисли или идеја, јер иза мисли постоји онај који сведочи мислима. Заповест "спознај себе" је зен коан, неразрешива загонетка. На крају ће ум постати исцрпљен у покушају да пронађе одговор. Као пас који јури свој реп, само его идентитет жели да пронађе одговор, сврху. Истина о томе ко сте ви не захтева одговор јер су сва питања створена его-умом. Ви нисте ваш ум. Истина не лежи у више одговора, већ у мање питања. Као што је рекао Џозеф Кампбел: "Не верујем да људи траже смисао живота, колико траже искуство живота."
Када су Буду питали: "Ко си ти?", он је једноставно рекао: "Ја сам будан." Шта то значи – бити будан? Буда не објашњава тачно, јер цветање сваког појединачног живота је другачије. Али он једно говори: то је крај патње. Свака велика религијска традиција има име или стање будности. Рај, Нирвана или Мокша. Тихи ум је све што вам је потребно да схватите природу тока. Све остало ће се догодити када ваш ум утихне. У тој тишини, унутрашње енергије се буде и делују без вашег напора. Као што таоисти кажу, "Чи прати свест." Бивајући миран, човек почиње да чује мудрост биљака и животиња. Тихи шапат у сновима, и човек учи суптилни механизам помоћу којег ти снови долазе у материјалну форму. У Тао те чинг, овај начин живота назива се "веи ву веи" "Чињење, нечињење."
Буда је говорио о "средина путу" као путу који води до просветљења. Аристотел је описао Златно средство – средину између два екстрема, као пут лепоте. Ни превише напора, али ни премало. Јин и јанг у савршеној равнотежи. Ведантин појам Маје или илузије јесте да ми не доживљавамо само окружење, већ његову пројекцију коју стварају мисли. Наравно, ваши мисли вам омогућавају да искусите вибрациони свет на одређен начин, али наша унутрашња смиреност не мора бити зависна од спољашњих догађаја. Веровање у спољашњи свет независан од субјекта који перципира је основно за науку. Али наша чула нам дају само индиректне информације. Наше појмове о овом свету који је створио ум увек филтрирају чула и стога су увек непотпуни. Постоји једно поље вибрације које лежи у основи свих чула. Људи са стањем које се зове "синестезија" понекад доживљавају ово вибрационо поље на различите начине. Синестети могу видети звуке као боје или облике или повезивати особине једног чула са другим. Синестезија означава синтезу или преплитање чула. Чакре и чула су као призма која филтрира континуум вибрација. Све ствари у универзуму вибрирају, али различитим брзинама и фреквенцијама.
Око Хоруса се састоји од шест симбола, од којих сваки представља један од чула. Као и у древном ведском систему, мишљење се сматра чулом. Мисли се примају истовремено како се сензације доживљавају на телу. Оне настају из истих вибрационих извора. Мишљење је једноставно алат. Једно од шест чула. Али ми смо га уздигли на тако висок статус да се поистовећујемо са нашим мислима. Чињеница да не препознајемо мишљење као једно од шест чула је веома значајна. Толико смо уроњени у мишљење да је покушај да се мишљење објасни као чуло као да риби говорите о води. Вода, каква вода? У Упанишадама се каже: Не оно што око може да види, већ оно чиме око може да види. Знај да је то Брахма вечни, а не оно што људи овде обожавају. Не оно што уво може да чује, већ оно чиме уво може да чује. Знај да је то Брахма вечни, а не оно што људи овде обожавају. Не оно што говор може да осветли, већ оно чиме говор може бити осветљен. Знај да је то Брахма вечни, а не оно што људи овде обожавају. Не оно што ум може да помисли, већ оно чиме ум може да мисли. Знај да је то Брахма вечни, а не оно што људи овде обожавају.
У последњој деценији догодили су се велики напретци у области истраживања мозга. Научници су открили неуропластичност – појам који означава идеју да се физичко ожичење мозга мења у складу са мислима које кроз њега пролазе. Као што је канадски психолог Доналд Хеб рекао: "Неурони који истовремено пуцају, ожичевају се заједно." Неурони се највише ожичевају када је особа у стању континуиране пажње. То значи да је могуће усмерити сопствено субјективно искуство стварности. Буквално, ако су ваша размишљања пуна страха, бриге, анксиозности и негативности, онда развијате везе у мозгу које омогућавају да се таква размишљања још више развијају. Ако усмерите своје мисли ка љубави, саосећању, захвалности и радости, стварате везе у мозгу које омогућавају понављање тих искустава. Али како то да урадимо ако смо окружени насиљем и патњом? Зар то није нека врста заблуде или пуког жељења? Неуропластичност није исто што и новадорска идеја да стварате своју стварност позитивним размишљањем. То је заправо иста ствар коју је Буда учио пре 2500 година.
Випасана медитација или медитација увида могла би се описати као самоуправљана неуропластичност. Прихватате своју стварност онакву каква јесте – онакву каква ЈЕСТЕ. Али је доживљавате на кореном нивоу осећаја, на вибрационом или енергетском нивоу, без предрасуда или утицаја мисли. Кроз одржану пажњу на кореном нивоу свести ствара се ожичење за потпуно другачије перцепције стварности. Већину времена смо то схватили погрешно. Константно дозвољавамо да идеје о спољашњем свету обликују наше неуронске мреже, али наша унутрашња смиреност не мора бити зависна од спољашњих догађаја. Околности нису важне. Важна је само моја свесна држа. Медитација на санскриту значи бити слободан од мерења. Слободан од сваке поређења. Бити слободан од сваког постајања. Не покушаваш да постанеш нешто друго. Прихватате оно што јесте. Пут да се уздигнете изнад патње физичког света јесте да га у потпуности прихватите. Да му кажете да. Тако он постаје нешто унутар вас, уместо да ви будете нешто унутар њега. Како човек живи на такав начин да свест више није у сукобу са својим садржајем? Како човек испразни срце од ситних амбиција?
Мора доћи до потпуне револуције у свести. До радикалне промене оријентације са спољашњег на унутрашњи свет. То није револуција коју доносе само воља или напор. Већ и предаја. Прихватање стварности каква јесте. Слика Христа са отвореним срцем снажно преноси идеју да се човек мора отворити за сву бол. Мора се прихватити СВЕ ако се жели остати отворен за еволутивни извор. То не значи да постајете мазохиста, не тражите бол, али када бол дође, а то се неизбежно дешава, ви једноставно прихватате стварност КАКО ЈЕСТ, уместо да жудите за неком другом стварношћу. Хавајци су одавно веровали да је преко срца оно што учимо истину. Срце има своју интелигенцију подједнако јасно као и мозак. Египћани су веровали да је срце, а не мозак, извор људске мудрости. Срце се сматрало центром душе и личности. Кроз срце је божанско говорило, дајући древним Египћанима знање о њиховом правом путу. Овај папирус приказује "вагење срца". Сматрало се добрим отићи у загробни живот са лаганим срцем. То је значило да сте добро живели. Једна универзална или архетипска фаза коју људи доживљавају у процесу буђења срчаног центра јесте искуство сопствене енергије као енергије универзума. Када себи дозволите да осетите ту љубав, да будете та љубав, када повежете свој унутрашњи свет са спољашњим светом, онда је све једно.
Како човек доживљава музику сфера? Како се отвара срце? Шри Рамана Махарши је рекао: "Бог пребива у теби, као ти, и не мораш ништа да радиш да би био богореализован или самореализован. То је већ твоје истинско и природно стање. Само напусти све трагање, усмери пажњу унутра и принеси свој ум једном себи, који зрачи у срцу твог бића. Да би то постало твоје сопствено, непосредно доживљено искуство, самоиспитивање је једини директан и непосредan пут." Када медитираш и посматраш сензације унутар себе, нашу унутрашњу живост, ти заправо посматраш промену. Ова сила промене јесте настанак и нестанак, као што енергија мења облик. Степен у којем је особа еволуирала или просветљена јесте степен у којем је стекла способност да се прилагоди сваком тренутку или да непрестано мењајући људски ток околности, бола и задовољства преобрази у блаженство. Лео Толстој, аутор "Рата и мира", рекао је: "Сви мисле о промени света, али нико не мисли о промени себе." Дарвин је рекао да најважнија карактеристика за опстанак врсте није снага или интелигенција, већ прилагодљивост променама. Човек мора постати вешт у прилагођавању.
Ово је будистичко учење о "анници" – све настаје и нестаје, мења се. Константно се мења. Патиње постоји само зато што се вежемо за одређену форму. Када се повежете са делом себе који сведочи, са разумевањем аннице, блаженство настаје у срцу. Свеци, мудраци и јогији кроз историју једногласно описују јединство које се дешава у срцу. Било да су то списи Светог Јована од Крста, Румијева поезија или тантричка учења Индије, сва ова различита учења покушавају да изразе суптилну тајну срца. У срцу је јединство Шиве и Шакти. Мушко продирање у спиралност живота и женско предавање промени. Сведочење и безусловно прихватање свега што јесте. Да бисте отворили своје срце, морате се отворити промени. Живети у наизглед чврстом свету, играти се са њим, ангажовати се у њему, живети пуно, волети пуно, али ипак знати да је он пролазан и да се све форме на крају растварају и мењају. Блаженство је енергија која реагује на мировање. Потиче из пражњења свести од сваког садржаја. Садржај ове енергије блаженства, рођене из мировања, ЈЕСТЕ свест. Нова свест срца. Свест која је повезана са СВIM што ЈЕСТЕ.