Унутрашњи светови, спољашњи светови – видео транскрипти
Део 1 – Акаша
У почетку беше Логос, Велики прасак, прапочетни Ом. Теорија Великог праска каже да је физички универзум проистекао из незамисливо вруће и густе једине тачке назване сингуларитет – милијарде пута мање од главице игле. Она не објашњава зашто или како. Што је нешто мистериозније, то више узимамо здраво за готово да га разумемо. Сматрало се да ће гравитација на крају или успорити експанзију или скупiti универзум у великој контракцији. Међутим, слике са Хабловог свемирског телескопа показују да се експанзија универзума заправо убрзава. Ширећи се све брже и брже како расте из Великог праска. На неки начин, у универзуму има више масе него што је физика предвидела. Да би објаснили недостајућу масу, физичари сада кажу да се универзум састоји од само 41ТП7Т атомске материје или онога што сматрамо нормалном материјом. 23% универзума је тамна материја, а 73% је тамна енергија – оно што смо раније сматрали празнинским простором. То је као невидљив нервни систем који проже цео универзум и повезује све ствари.
Древни ведски учитељи су проповедали Нада Брахму – универзум је вибрација. Вибрационо поље је у корену сваког истинског духовног искуства и научног истраживања. То је исто енергетско поље које су свеци, Буде, јогије, мистици, свештеници, шамани и видовињаци посматрали улазећи у себе. Током историје називан је Акаша, Првобитни Ом, Индраова мрежа драгуља, музика сфера и хиљаду других имена. То је заједничко корење свих религија и веза између наших унутрашњих и спољашњих светова.
У махајана будизму у трећем веку описана је космологија која није много различита од најсавременије физике. Индраова мрежа драгуља је метафора која се користи за описивање много старије ведске наuke која илуструје начин на који је ткиво универзума исплетено. Индра, краљ богова, родио је сунце и покреће ветрове и воде. Замислите паукову мрежу која се протеже у све димензије. Мрежа је састављена од росастих капљица и свака капљица садржи одраз свих осталих водених капљица, а у свакој одраженој росастој капљици наћи ћете одразе свих осталих капљица. Цела та мрежа, у том одразу и тако даље, до бесконачности. Индраова мрежа могла би се описати као холографски универзум, у којем чак и најмањи сноп светлости садржи потпуни образац целог.
Српско-амерички научник Никола Тесла понекад се назива човеком који је измислио 20. век. Тесла је открио наизменичну струју и многа друга изума која су данас део свакодневног живота. Због интересовања за древне ведске традиције, Тесла је био у јединственој позицији да разуме науку и кроз источни и кроз западни модел. Као и сви велики научници, Тесла је дубоко задирао у тајне спољашњег света, али је исто тако дубоко задирао и у себе. Као и древни јогији, Тесла је користио појам Акаша да опише етерични осећај који се простире кроз све ствари. Тесла је студирао са Свами Вивеканандом, јогијем који је донео древна учења Индије на Запад. У ведским учењима, Акаша је сам простор; простор који други елементи испуњавају, а који постоји истовремено са вибрацијом. То двоје је нераздвојиво. Акаша је јин у односу на јанг Пране.
Модерни концепт који нам може помоћи да схватимо Акашу, или примарну супстанцу, јесте идеја фрактала. Тек осамдесетих година прошлог века напредак у рачунарству омогућио нам је да заиста визуелизујемо и математички репродукујемо обрасце у природи. Термин фрактал је сковао 1980. године математичар Бенуа Манделброт, који је проучавао одређене једноставне математичке једначине које, када се понављају, производе бескрајан низ променљивих математичких или геометријских облика у оквиру ограничења. Оне су ограничене, али истовремено и бескрајне. Фрактал је неравномеран геометријски облик који се може поделити на делове, од којих је сваки приближно смањена копија целог узорка, својство које се назива самосличност.
Манделбротови фрактали називају се отиском прста Бога. Видите уметничко дело настало самим деловањем природе. Ако Манделбротову фигуру окренете на одређен начин, она личи на неку хиндуистичку божанственост или Буду. Ова фигура је названа "Будбарот". Ако погледате неке облике прастаре уметности и архитектуре, видећете да су људи одавно повезивали лепоту и свето са фракталним узорцима. Бескрајно сложени, а ипак сваки део садржи семе за поновно стварање целог. Фракталe су променили математичареве погледе на универзум и на то како он функционише. Са сваким новим нивоом увећања појављују се разлике у односу на оригинал. Константна промена и трансформација дешавају се док прелазимо са једног нивоа фракталних детаља на други. Ова трансформација је космичка спирала. Уграђена интелигенција матрице време-простора. Фрактални облици су по својој суштини хаотични – пуни шума и реда. Када наш ум препозна или дефинише образац, фокусирамо се на њега као да је он ствар. Покушавамо да пронађемо обрасце које сматрамо лепим, али да бисмо те обрасце задржали у уму, морамо одгурнути остатак фрактала. Схватити фрактал чулима значи ограничити његов покрет. Сва енергија у универзуму је неутрална, безвременска и бездимензионална.
Наша сопствена креативност и способност за препознавање образаца је веза између микрокосмоса и макрокосмоса. Временом непролазни свет таласа и чврсти свет ствари. Посматрање је чин стварања кроз ограничења својствена мишљењу. Ми стварамо илузију чврстоће, илузију ствари, означавањем, именовањем. Филозоф Киркегор је рекао: "Ако ме именујеш, ти ме негираш." Давањем имена, ознаке, ти негираш све остало што бих могао бити. Закључавате честицу у постојање као ствар тако што је фиксирате, именујете, али истовремено је и стварате, дефинишући јој постојање. Креативност је наша највиша природа. Са стварањем ствари долази и време, које ствара илузију чврстоће.
Ајнштајн је био први научник који је схватио да оно што сматрамо празним простором није ништа, већ да има својства, и да је својствено природи простора готово незамислива количина енергије. Познати физичар Ричард Фајнман једном је рекао: "У једном кубном метру простора има довољно енергије да се скувају сви океани на свету." Напредни медитатори знају да у мировању лежи највећа моћ. Буда је имао још један назив за примарну супстанцу; оно што је назвао калапама, које су као ситне честице или таласићи који настају и нестају трилионима пута у секунди. Реалност је, у том смислу, као низ кадрова на холографској филмској камери који се брзо крећу и стварају илузију континуитета. Када свест постане сасвим мирна, илузија се разуме јер је управо свест та која покреће илузију.
У древним традицијама Истока, хиљадама година се разумело да је све вибрација. "Нада Брахма" – универзум је звук. Реч "нада" значи звук или вибрација, а "Брахма" је име за Бога. Брахма је истовремено универзум и творац. Уметник и уметност су неодвојиви. У Упанишадама, једном од најстаријих људских записа у античкој Индији, каже се: "Брама творац, седећи на лотосу, отвара очи и настаје свет. Брама затвара очи и свет престаје да постоји." Древни мистици, јогини и видовици су тврдили да постоји поље на кореном нивоу свести. Акашичко поље или Акашички записи, где све информације, сва искуства прошлости, садашњости и будућности, постоје сада и увек. Управо из овог поља или матрице све ствари настају. Од субатомских честица до галаксија, звезда, планета и читавог живота. Никада не видите ништа у својој целини јер је оно састављено од слоја по слој вибрације и непрестано се мења, размењујући информације са Акашом.
Дрво упија сунце, ваздух, кишу, Земљу. Свет енергије се креће унутар и око онога што зовемо дрво. Када је мислени ум миран, тада видите стварност онакву каква јесте. Све аспекте заједно. Дрво и небо и Земља, киша и звезде нису одвојени. Живот и смрт, ја и други нису одвојени. Баш као што су планина и долина нераздвојни. У традицији домородачких Американаца и других аутохтоних народа каже се да свака ствар има дух, што је једноставно други начин да се каже да је све повезано са једним вибрационим извором. Постоји једна свест, једно поље, једна сила која пролази кроз све. Ово поље се не дешава око вас, оно се дешава КРОЗ вас и дешава се КАО ви.
Ви сте "У" у универзуму. Ви сте очи кроз које стварање види само себе. Када се пробудите из сна, схватате да је све у сну било ви. Ви сте то стварали. Такозвани стварни живот није ништа другачији. Сваки човек и свака ствар сте ви. Једна свест која гледа из сваког ока, испод сваке стене, унутар сваке честице.
Међународни истраживачи у ЦЕРН-у, европској лабораторији за физику честица, трагају за овим пољем које се простире кроз све ствари. Али уместо да траже унутар себе, они гледају у спољашњи физички свет. Истраживачи у лабораторији ЦЕРН у Женеви, у Швајцарској, објавили су да су пронашли Хигсов бозон, односно Божију честицу. Експерименти са Хигсовим бозоном научно доказују да невидљиво енергетско поље испуњава вакуум простора. Велики хадронски сукобљивач у ЦЕРН-у састоји се од прстена окружности 17 миља, у којем се два снопа честица крећу у супротним правцима, сударајући се један с другим готово брзином светлости. Научници посматрају шта излази из тих жестоких судара. Стандардни модел не може да објасни како честице добијају масу. Чини се да је све саздано од вибрације, али не постоји "ствар" која вибрира.
Као да је постојао невидљиви плесач, сенка која је плесала скривена у балету универзума. Сви остали плесачи су увек плесали око овог скривеног плесача. Посматрали смо хореографију плеса, али до сада нисмо могли да видимо тог плесача. Такозвана "Божија честица", својства основне материје универзума, срце сваке материје која би објаснила необјашњену масу и енергију која покреће експанзију универзума. Међутим, далеко од тога да објасни природу универзума, откриће Хигсовог бозона једноставно представља још већу мистерију, откривајући универзум који је још мистериознији него што смо икада могли да замислимо. Наука се приближава прагу између свести и материје. Око којим ми посматрамо прапочетно поље и око којим поље посматра нас једно је и исто.
Немачки писац и мислилац Јован Вольфганг фон Гете рекао је: "Талас је прапочетни феномен који је дао повод свету." Циматика је проучавање видљивог звука. Реч циматик потиче од грчког корена "cyma", што значи талас или вибрација. Један од првих западних научника који је озбиљно проучавао појаву таласа био је Ернст Хладни, немачки музичар и физичар, који је живео у осамнаестом веку. Хладни је открио да се, када распрши песак по металним плочама и затим их затресе виолинским луком, песак сам по себи распоређује у обрасце. Појављивали су се различити геометријски облици у зависности од произведене вибрације. Хладни је забележио цео каталог ових облика и они се називају Хладниеве фигуре. Многи од ових образаца могу се наћи у целом природном свету. Као што су ознаке на корњачи или мрљасти обрасци на леопарду. Проучавање Хладниевих образаца или циматичких образаца један је од тајних начина на који врхунски мајстори гитара, виолина и других инструмената одређују квалитете звука инструмената које праве.
Ханс Џени је у 1960-им годинама проширио Кладнијев рад користећи различите течности и електронско појачање за генерисање звучних фреквенција и сковао термин "циматика". Ако пустите једноставне синусне таласе кроз посуду са водом, можете видети обрасце у води. У зависности од фреквенције таласа, појавиће се различити обрасци таласа. Што је фреквенција виша, то је образац сложенији. Ови облици су понављајући, а не случајни. Што више посматрате, то више почињете да видите како вибрација распоређује материју у сложене облике из једноставних понављајућих таласа. Ова вибрација воде има образац сличан сунцокрету. Једноставним мењањем звучне фреквенције добијамо другачији образац. Вода је веома мистериозна супстанца. Она је веома подложна утицају. То јест, може да прими и задржи вибрацију. Због свог високог капацитета резонанце, осетљивости и унутрашње спремности да резонује, вода тренутно реагује на све врсте звучних таласа. Вибрирајућа вода и земља чине већину масе код биљака и животиња. Лако је уочити како једноставне вибрације у води могу да створе препознатљиве природне обрасце, али како додајемо чврсте материје и повећавамо амплитуду, ствари постају још занимљивије. Додавањем кукурузног скроба у воду, добијамо сложеније појаве. Можда се чак и принципи самог живота могу уочити док вибрације померају грудвицу скроба у нешто што личи на покретни организам.
Начело које оживљава универзум описује се у свакој великој религији речима које одражавају схватање тог доба у историји. На језику Инки, највећег царства у преколумбовој Америци, реч за "људско тело" је "алпа камаска", што буквално значи "оживела земља". У кабали, односно јеврејском мистицизму, говори се о божанском имену Бога. Име које се не може изговорити. Не може се изговорити јер је то вибрација која је свуда. То су све речи, сва материја. Све је свето име.
Тетраедар је најједноставнији облик који може постојати у три димензије. Нешто мора имати најмање четири тачке да би имало физичку стварност. Троугаона структура је једини самостабилизујући образац природе. У Старом завету реч "тетраграмматон" се често користила да представља одређену манифестацију Бога. Користио се када се говорило о Божијој речи или посебном Божијем имену, Логосу или прапочетној речи. Старе цивилизације су знале да је у основи структуре универзума тетраедарски облик. Из овог облика, природа показује основни покретач ка равнотежи; Шива. Истовремено, она има и основни покретач ка промени; Шакти.
У Библији, у Јовановим јеванђељима обично пише "У почетку беше Реч", али у оригиналном тексту је коришћен термин "Логос". Грчки филозоф Хераклит, који је живео око 500 година пре Христа, називао је Логос нечим суштински непознатним. Порекло свих понављања, образаца и облика. Стоички филозофи који су следили учење Хераклита идентификовали су тај појам са божанским начелом које оживљава универзум. У суфизму је Логос свуда и у свему. То је ОНО из чега неисказиво постаје исказиво. У хинду традицији Шива Натараџа буквално значи "господар плеса". Цео космос плеше уз Шивин бубањ. Све је прожето или оживљено пулсацијом. Само док Шива плеше, свет може да настави да се развија и мења, иначе се враћа у ништавило. Док Шива представља нашу свест која сведочи, Шакти је супстанца или материја света. Док Шива лежи у медитацији, Шакти покушава да га покрене, да га уведе у плес. Као јин и јанг, плесач и плес постоје као једно. Логос такође значи нескривена истина. Ко познаје Логос, познаје истину.
У људском свету постоје многи слојеви завесе јер је Акаша увијена у сложене структуре које крију извор од самог себе. Као у божанској игри скривача, ми се кријемо хиљадама година, на крају потпуно заборављајући на игру. На неки начин смо заборавили да постоји било шта што треба пронаћи. У будизму се учи да се кроз медитацију директно опажа Логос, поље промене или нетрајности у себи. Када посматрате свој унутрашњи свет, посматрате све суптилнија осећања и енергије како ум постаје све концентрованији и фокусиранији. Кроз директно остварење "анјице", односно пролазности на кореном нивоу осећања, човек се ослобађа привржености према пролазним спољашњим облицима. Када схватимо да постоји једно вибрационо поље које је заједничко корење свих религија, како можемо рећи "моја религија" или "ово је мој прапочетни ОМ", "моје квантно поље"?
Прави криза у нашем свету није друштвена, политичка или економска. Наша криза је криза свести, неспособност да директно искусимо нашу праву природу. Неспособност да препознамо ту природу у сваком човеку и у свим стварима. У будистичкој традицији, "бодхисаттва" је особа са пробуђеном будистичком природом. Бодисатва се залаже да помогне у пробуђењу сваког бића у универзуму, схватајући да постоји само једна свест. Да би се пробудило своје право ја, мора се пробудити сва бића. "У свемиру постоје безбројна бића са осећањима, заклињем се да помогнем свим да се пробуде. Моје несавршености су неисцрпне. Заклињем се да их све превазиђем. Дарма је непознатљива. Заклињем се да је спознам. Пут пробуђења је недостижан. Заклињем се да га достигнем."