Самадхи филм, део 1
Маја, илузија ја
Самадхи је дречна санскритска реч за коју не постоји савремени еквивалент. Постоји основни изазов у стварању филма о Самадхију. Самадхи указује на нешто што се не може пренети на нивоу ума.
Овај филм је једноставно спољна манифестација мог унутрашњег путовања. Намера није да вас учи о Самадхију или да пружи информације вашем уму, већ да вас инспирише да директно откријете своју праву природу. Самадхи је сада релевантнији него икад. Налазимо се у времену у историји када нисмо само заборавили Самадхи, већ смо заборавили и шта смо заборавили.
Ово заборављање је Маја, илузија ја.
Као људи, већина нас живи уроњена у свакодневни живот, са мало размишљања о томе ко смо, зашто смо овде или куда идемо. Већина нас никада није спознала право ја, душу или оно што је Буда називао аната – оно што је изван имена и облика, изван мишљења. Као резултат тога верујемо да смо ова ограничена тела. Живимо у страху, свесно или несвесно, да ће умрети та ограничена структура себичности са којом смо се идентификовали.
У данашњем свету огромна већина људи који се баве верским или духовним праксама као што су јога, молитва, медитација, певање мантри или било какви ритуали, практикују технике које су условне. То значи да су оне само део конструкције егоа. Проблем није у трагању и активности – проблем је у томе што мислите да сте пронашли одговор у неком спољашњем облику.
Духовност у свом најчешћем облику није ништа другачија од патолошког начина размишљања који влада свуда. То је додатно узбуђивање ума. Више људског деловања, уместо људског бића. Конструкција егоа жели више новца, више моћи, више љубави, више свега. Они на такозваном духовном путу желе да буду духовнији, буднији, смиренији, мирнији, просветљенији. Опасност за вас који гледате овај филм је у томе што ће ваш ум желети да стекне Самадхи. Још опасније је то што ваш ум може помислити да је стекао Самадхи. Кад год постоји жеља да се нешто постигне, можете бити сигурни да иза тога стоји его-конструкција. Самадхи није о постизању или додавању било чега себи.
Реализовати Самадхи значи научити да умрете пре него што умрете. Живот и смрт су као јин и јанг – нераздвојни континуум. Бескрајно се одвијају, без почетка и без краја. Када одбацујемо смрт, одбацујемо и живот. Када директно искусите истину о томе ко сте, више нема страха од живота или смрти.
Друштво и култура нам говоре ко смо, а истовремено смо робови дубљој несвесној биолошкој жељи и одбојности које управљају нашим изборима. Конструкција егоа није ништа више од импулса за понављањем. То је једноставно пут који је енергија некада следила и склоност те енергије да поново крене тим путем, без обзира да ли је то позитивно или негативно за организам.
Постоје бескрајни нивои памћења или ума, спирале унутар спирала. Када се ваша свест идентификује са овим умом или его-конструктом, она вас везује за друштвено условна, коју бисте могли назвати матрицом.
Постоје аспекти ега о којима можемо бити свесни, али управо несвесно, архаично ожичење, примарни егзистенцијални страхови су они који заправо покрећу целу машину. Бескрајни обрасци тежње ка задовољству и избегавања бола су sublimirani у патолошка понашања… наш посао… наши односи… наша уверења, саме наше мисли и цео наш начин живота. Као стока, већина људи живи и умире у пасивном потчињавању, хранећи матрицу својим животима.
Живимо животе закључане у уским обрасцима. Животе често испуњене великим страдањем, и никада нам не пада на памет да заправо можемо постати слободни. Могуће је пустити живот који смо наследили из прошлости и живети онај који чека да се појави кроз унутрашњи свет. Сви смо рођени у овај свет са биолошки условљеним структурама, али без самосвести. Често, када погледате у очи младог детета, нема трага ја, само светлуцајућа празнина. Особа у коју одрастемо је маска која се носи преко свести.
Шекспир је рекао: "Цео свет је позориште, а сви људи и жене су само глумци". У пробуђеном појединцу свест сија кроз личност, кроз маску. Када сте будни, не поистовећујете се са својим ликом. Не верујете да сте маске које носите. Али ни не одричете се играња улоге.
Двадесет четири стотине година након што је Платон написао "Државу", човечанство се још увек извија из Платонове пећине. Заправо, можда смо више заокупљени илузијама него икад.
Платон је преко Сократа описао групу људи који су читав живот провели заковани у пећини, окренути празној стени. Све што су могли да виде биле су сенке пројектоване на стену од предмета који су пролазили испред ватре иза њих. Ова луткашка представа постаје њихов свет. Према Сократу, сенке су биле најближе што су заробљеници икада могли доћи виђењу стварности. Чак и након што су сазнали за спољашњи свет, наставили су да верују да су сенке све што постоји. Чак и ако су сумњали да постоји нешто више, нису били спремни да напусте оно што им је познато.
Човечанство данас је као људи који су видели само сенке на зиду пеште. Сенке су аналогне нашим мислима. Свет мишљења је једини свет који познајемо. Али постоји други свет који је изван мишљења. Иза дуалистичког ума. Да ли си спреман да напустиш пећину, да оставиш све што си познавао како би сазнао истину о томе ко си?
Да би се доживео Самадхи, неопходно је усмерити пажњу од сенки, од мисли, ка светлости. Када се особа навикла само на мрак, она мора постепено да се привикне на светлост. Као и приликом аклиматизације на било коју нову парадигму, потребно је време, труд и спремност да се истражи ново, као и да се одбаци старо. Ум се може упоредити са замком за свест, лавиринтом или затвором. Није да си у затвору, ти си затвор.
Затвор је илузија. Ако сте идентификовани са илузорним ја, онда спавате. Када постанете свесни затвора, ако се борите да изађете из илузије, онда третирате илузију као да је стварна и остајете и даље заспали, осим што се сан сада претворио у ноћну мору. Вечно ћеш гонити сенке и бежати од њих. Самадхи је буђење из сна о одвојеном ја или егоистичком конструкцији. Самадхи је буђење из идентификације са затвором који зовем "ја". Ти никада заправо не можеш бити слободан, јер где год да одеш, твој затвор је тамо.
Пробуђење не значи да се ослободите ума или матрикса, напротив; када нисте идентификовани са њима, онда можете пуније доживети игру живота, уживајући у представи онаква каква јесте, без жеље и страха. У древним учењима ово се звало божанствена игра Лејла: игра у дуалности.
Људска свест је континуум. На једном крају, људи су идентификовани са материјалним ја. На другом крају је Самадхи, престанак ја. Сваки корак који направимо на континууму ка Самадхију доноси мање патње. Мање патње не значи да је живот ослобођен бола. Самадхи је изван дуализма бола и задовољства. То значи да је мање ума, мање отпора који ствара самост према свему што се одвија, а тај отпор је оно што ствара патњу. Доживљавање Самадхија, чак и једном, омогућава вам да видите шта се налази на другом крају континуума. Видети да постоји нешто друго осим материјалног света и себичног интереса. Када у Самадхију дође до стварног престанка структуре ја, нема егоистичке мисли, нема ја, нема дуалитета, а ипак и даље постоји осећај "Ја сам", аната или одсуство ја. У тој празнини зори прагња или мудрост – схватање да је имманентно ја далеко изван игре дуализма, изван читавог континуума.
Иманентно ја је безвремено, непроменљиво, увек сада. Просветљење је спајање прапочетне спирале, вечно променљивог манифестованог света или лотоса у којем се време одвија, са вашим безвременским бићем. Ваша унутрашња структура расте као цвет који се непрестано развија док се одвајате од себе, постајући живи мост између света времена и безвременског.
Само сазнавање имманентног ја је само почетак пута. Већина људи ће морати да доживи и изгуби Самадхи безброј пута током медитације пре него што га буду у стању да интегришу у друге аспекте живота. Није неуобичајено имати дубоке увиде у природу свог бића током медитације или самоиспитивања, само да бисте се поново нашли како се враћате старим обрасцима, заборављајући истину о томе ко сте.
Схватити ту непокретност или празнину у сваком аспекту живота, у сваком аспекту свог бића, значи постати празнина која плеше као све ствари.
Непокретност није нешто одвојено од кретања. Она није супротност кретању. У Самадхи се непокретност препознаје као идентична са кретањем, а форма је идентична празнини. Ово је бесмислено за ум јер је ум настанак дуализма.
Рене Декарт, отац западне филозофије, познат је по изреци "Мислим, дакле постојим". Ниједна друга фраза не осликава јасније пад цивилизације и потпуну идентификацију са сенкама на зиду пећине. Декартова грешка, као и грешка готово свих људи, била је поистовећивање основног бића са мишљењем.
На почетку свог најпознатијег трактата Декарт је написао да се готово све може довести у питање; он може да сумња у своја чула, па чак и у своје мисли. Слично томе, у Калама сутри Буда је рекао да, како би се утврдила истина, човек мора да сумња у све традиције, списе, учења и у сав садржај свог ума и чула. Обојица су почели са великим скептицизмом, али разлика је у томе што је Декарт зауставио истраживање на нивоу мишљења, док је Буда заишао дубље – продро је иза најдубљих нивоа ума. Можда би, да је Декарт прешао свој мислећи ум, схватио своју праву природу и западна свест би данас била сасвим другачија.
Уместо тога, Декарт је описао могућност злог демона који би нас могао држати под завесом илузије. Декарт није препознао тог злог демона онаквим какав јесте. Као у филму "Матрикс", сви бисмо могли бити прикључени на неки сложени програм који нам сервира илузорни свет снова. У филму су људи проводили своје животе у матриксу, док су на другом нивоу били само батерије, упумпавајући своју животну енергију машинама које су користиле њихову енергију за своје циљеве.
Људи увек желе да окриве нешто ван себе за стање света или за сопствену несрећу. Било да је то особа, одређена група или земља, религија или нека врста контролишућих илуминати као што је Декартијев зли демон, или свесне машине у Матриксу. Иронично,
демон који је Декарт замислио био је управо оно по чему је дефинисао самог себе. Када схватите Самадхи, постаје јасно да постоји контролор, да постоји машина и да је зли демон тај који вам дан за даном исцеђује живот. Та машина сте ви.
Ваша структура личности састоји се од многих малих условљених подпрограма или малих шефова. Један мали шеф жуди за храном, други за новцем, трећи за статусом, положајем, моћи, сексом, интимношћу. Још један жели свест или пажњу других. Жеље су буквално бескрајне и никада не могу бити задовољене.
Већину времена и енергије проводимо украшавајући своје затворе, попуштајући под притиском да унапредимо своје маске и хранећи мале шефове, чинећи их моћнијим. Као наркомани, што више покушавамо да задовољимо мале шефове, то више жудимо. Путеви ка слободи нису у усавршавању себе
или на неки начин задовољавању агенде егоа, већ у потпуном одбацивању агенде егоа.
Неки људи се плаше да ће пробуђење њихове праве природе значити да ће изгубити своју индивидуалност и уживање у животу. Заправо, супротно је истина; јединствена индивидуација душе може се изразити само када се превазиђе условето ја.
Јер остајемо заспали у матрици, већина нас никада не сазна шта душа заправо жели да изрази.
Путеви ка Самадхи укључују медитацију, која подразумева и посматрање условног ја – онога што се мења – и увиђање ваше праве природе – онога што се не мења. Када дођете до своје непокретне тачке, извора свог бића, тада чекате даље упутства без икаквог инсистирања на томе како ваш спољашњи свет мора да се промени. Не моја воља, већ виша воља нека буде извршена.
Ако ум само покушава да промени спољашњи свет да би се ускладио са неком идејом о томе како мислите да пут треба да изгледа, то је као да покушавате да промените слику у огледалу манипулишући одразом. Да бисте натерали слику у огледалу да се насмеје, очигледно не можете манипулисати одразом, већ морате да увидите оно "ви" који је аутентични извор тог одраза.
Када схватите аутентично ја, то не значи да се било шта споља нужно мора променити. Оно што се мења јесте свесна, интелигентна унутрашња енергија или прана, која се ослобађа од условљених образаца и постаје доступна да је усмерава душа. Можете постати свесни сврхе душе само када сте у стању да посматрате условљено ја и његове бескрајне тежње и пустите их.
У грчкој митологији се говорило да су богови осудили Сизифа да за целу вечност понавља бесмислен задатак. Његов задатак је био да бескрајно гура камен на гору, само да би се он опет срушио. Француски егзистенцијалиста и добитник Нобелове награде, Албер Камус, видео је Сизифову ситуацију као метафору за човечанство. Он је поставио питање: "Како можемо пронаћи смисао у овом апсурдном постојању?".
Као људи, непрестано се мучимо, градимо за сутра које никада не долази, а затим умиремо. Ако заиста схватимо ту истину, или ћемо полудети ако се поистоветимо са нашим егоистичким улогама, или ћемо се пробудити и ослободити. Никада не можемо успети у спољној борби, јер је она само одраз нашег унутрашњег света. Космичка шала, апсурдност ситуације постају јасне када дође до потпуног и коначног неуспеха егоичког ја да се пробуди кроз своје узалудне покушаје.
У зену постоји изрека: "Пре просветљења сеци дрва, носи воду. Након просветљења сеци дрва, носи воду". Пре просветљења човек мора да котрља лопту узбрдо, после просветљења такође мора да котрља лопту узбрдо. Шта се променило? Унутрашњи отпор према ономе што јесте. Борба је напуштена, или прецизније, онај који се бори је прозрео као илузија. Појединачна воља или појединачни ум и божанска воља, или виши ум, усклађени су.
Самадхи је у суштини одбацивање сваког унутрашњег отпора – према свим променљивим појавама, без изузетка. Онај ко је у стању да оствари унутрашњи мир, без обзира на околности, постигао је истински Самадхи. Одбацујете отпор не зато што одобравате једно или друго, већ како ваша унутрашња слобода не би зависила од спољашњег.
Важно је напоменути да када прихватимо стварност онакву каква јесте, то не значи да престајемо да делујемо у свету или да постајемо пацифисти који медитирају. Заправо, може бити и супротно; када смо слободни да делујемо без вођења подсвесних мотива, онда је могуће деловати у складу са Таоом, са пуном снагом наше унутрашње енергије иза нас.
Многи ће тврдити да је, да бисмо променили свет и донели мир, потребно да се жешће боримо против наших перципираних непријатеља. Борба за мир је као викање за тишину; она само ствара више онога што не желите. Данас се води рат против свега: рат против терора, рат против болести, рат против глади. Сваки рат је у ствари рат против самих себе.
Та борба је део колективне заблуде. Кажемо да желимо мир, али настављамо да бирамо лидере који воде ратове. Лажемо себе говорећи да смо за људска права, али настављамо да купујемо производе направљене у експлоататорским фабрикама. Кажемо да желимо чист ваздух, али настављамо да загађујемо. Желимо да нас наука излечи од рака, али нећемо да променимо своја самоуништавајућа укорењена понашања која повећавају вероватноћу да се разболимо. Лажемо себе да промовишемо бољи живот. Не желимо да видимо своје скривене делове који толеришу патњу и смрт.
Веровање да можемо победити рат против рака, глади, терора или било ког непријатеља који је настао нашим сопственим размишљањем и понашањем, заправо нам омогућава да наставимо да се заваравамо да не морамо да мењамо начин на који функционишемо на овој планети.
Унутрашњи свет је место где револуција мора прво да се догоди. Само када будемо могли директно да осетимо спиралну енергију живота у себи, спољашњи свет ће се ускладити са Таоом. До тада, све што радимо само ће допринети хаосу који је ум већ створио.
Рат и мир настају заједно у бескрајном плесу; они су један континуум. Једна половина не може постојати без друге. Баш као што светлост не може постојати без таме, и горе не може постојати без доле. Чини се да свет жели светлост без tame, пуноћу без празнине, срећу без туге. Што се ум више умеша, то свет постаје све фрагментиранији. Свако решење које потиче из егоичног ума покреће идеја
да постоји проблем, а решење постаје још већи проблем од онога што је покушавало да реши. Оно чему се одупирете, опстаје.
Човекова сналажљивост ствара нове антибиотике, само да бисмо открили да природа постаје све лукавија како бактерије јачају. Упркос нашим најбољим напорима у текућој борби, учесталост рака заправо расте, број гладних људи у свету стално расте, број терористичких напада широм света наставља да расте.
У чему је проблем са нашим приступом? Као у причи о Чаробњаковом шeguрту из Гетеове песме, приграбили смо велику моћ, али немамо мудрости да је користимо. Проблем је у томе што не разумемо алат који користимо. Не разумемо људски ум и његову праву улогу и сврху.
Криза је рођена из ограниченог, условљеног начина на који мислимо, осећамо и доживљавамо живот. Наш рационализам нас је лишио способности да препознамо и доживимо мудрост многих древних култура. Наше егоистичко размишљање одузело нам је способност да осетимо дубину и дубоку светост живота, његову светлост, и да остваримо потпуно другачије нивое свести, који су сада скоро изгубљени за човечанство. У древној египатској традицији, Нетери су били архетипски облици чије су карактеристике могли да утелотворе они који су прочистили своја физичка и духовна тела на такав начин да су била достојна да у њима пребива виша свест. Првобитни Нетер, или божански принцип ове мудрости, био је познат као Тох или Техути. Често је приказиван као писар са птичјом главом или главом ибиса и представљао је порекло свагa знања и мудрости. Тох се може описати као космички принцип мишљења или мисли. Тот нам је дао језик, концепте, писање, математику и све уметности и манифестације ума. Само онима који су прошли посебну обуку било је дозвољено да приступе Тотовом светом знању.
Књига Тота није физичка књига, већ је мудрост акашичког или етеричног царства. Легенда каже да је Тотово знање дубоко скривено на тајном месту унутар сваког човека и да га је штитио змај од злата. Архетипски или вечни мит о змији или змају који чува благо провија се кроз многе културе и називан је именима као што су кундалини шакти, чи, свети дух и унутрашња енергија. Змај је егоистички конструкт који је везан за унутрашње енергије и док не буде савладан и превазиђен, душа никада неће моћи да достигне истинску мудрост. Говорило се да књига Тота доноси само патњу сваком појединцу који је прочита, иако ће открити тајне самих богова и све што је скривено међу звездама. Оно што треба разумети јесте да је књига доносила патњу сваком појединцу који ју је читао, сваком егоу који је покушао да је контролише. У египатској традицији пробуђена свест је била представљена Озирисом.
Без ове пробуђене свести, свако знање или разумевање стечено ограниченим ја било би опасно, одвојено од више мудрости. Око Хоруса морало је бити отворено. Езотеријско значење које овде налазимо слично је познатијој причи о "паду" у Еденском врту. Књига Тота паралелна је књизи знања о добру и злу чије су воће Адам и Ева били искушени да поједу. Човечанство је, наравно, већ појело забрањено воће, већ отворило Тотову књигу и избачено је из раја. Змија је метафора за прапочетну спиралу која се протеже од микрокосмоса до макрокосмоса. Данас змија живи кроз вас. То је егоички ум изражен као манифестовани свет. Никада раније нисмо имали приступ толиком знању. Уронили смо дубоко у материјални свет, чак смо пронашли такозвану Божију честицу, али никада нисмо били ограниченији, неупућенији у то ко смо, како да живимо, и не разумемо механизам помоћу којег стварамо патњу.
Наше размишљање је створило свет какав је сада. Кад год нешто означимо као добро или лоше, или у свом уму створимо преференцију, то је због настанка егоистичких структура или себичних интереса. Решење није да се боримо за мир или освојимо природу, већ да једноставно препознамо истину; да само постојање его структуре ствара дуалитет, подељеност између себе и другог, моје и твоје, човека и природе, унутрашњег и спољашњег. Его је насиље; он захтева баријеру, границу према другом да би постојао.
Без егоа нема рата против ничега. Нема похлепе, нема прекомерног утицаја ради остваривања профита. Ове спољне кризе у нашем свету одражавају озбиљне унутрашње кризе; не знамо ко смо. Потпуно смо поистовећени са нашим егоистичким идентитетима, потрошени страхом и одсечени од наше праве природе.
Расе, религије, земље, политичке припадности, било која група којој припадамо, све појачавају наше егоистичке идентитете. Готово свака група која данас постоји на планети жели да своју перспективу прогласи истинитом и исправном, као што то чинимо и на индивидуалном нивоу. Проглашавајући истину за своју, група одржава своје постојање на исти начин на који се его или структура ја самог дефинише у односу на друге.
Сада, више него икад, различите стварности и поларизовани системи веровања коегзистирају на земљи. Могуће је да различити људи доживљавају потпуно различите мисли и емоционалне реакције на исту спољашњу појаву. На исти начин, самсара и нирвана, рај и пакао, су две различите димензије које заузимају исти свет. Догађај који једној особи може изгледати апокалиптично, другој се може чинити као благослов. Дакле, оно што постаје очигледно јесте да ваше спољне околности не морају на било који посебан начин утицати на ваш унутрашњи свет. Остварити Самадхи значи постати самопокретни точак, постати аутономан, универзум за себе. Ваше искуство живота не зависи од променљивих феномена.
Може се направити аналогија са Метатроновим коцком. Метатрон се помиње у разним древним хришћанским, исламским и јеврејским текстовима и архетипски је повезан са египатским нетером Тотом, као и са Хермесом Трисмегистом из Грчке. Метатрон је тесно повезан са тетраграматоном. Тетраграматон је основни геометријски образац, шаблон или прапочетна еманација физичке стварности, који се назива реч Божја или Логос. Овде видимо дводимензионалну представу фигуре, али ако погледате на одређен начин, видите тродимензионални коцкаст облик. Када видите коцкаст облик, ништа се није променило у фигури, али је ваш ум додао нову димензију вашем виђењу.
Димензионалност или нечија перспектива једноставно је питање навикавања на нови начин перцепције света. Када постигнемо Самадхи, постајемо слободни од перспективе, односно слободни да стварамо нове перспективе, јер се ниједно ја није уложено у или прикачено за одређено гледиште.
Највећи умови у људској историји често су указивали на нивое мишљења изван ограничене структуре ја. Ајнштајн је рекао: "Прави мерило човека одређује се пре свега мером и смислом у којем је он постигао ослобођење од себе."
Дакле, није да су размишљање и постојање јагог лоши; размишљање је диван алат када је ум у служби срца. У Веданти се каже да је ум добар слуга, али лош господар.
Его непрестано филтрира стварност кроз језик и ознаке и стално суди, преферирајући једну ствар уместо друге. Када су ум и чула ваши господари, они ће створити бескрајну патњу, бескрајну жељу и одбојност, закључавајући нас у матрицу размишљања. Ако желите да остварите Самадхи, не судите својим мислима као добрим или лошим, већ сазнајте ко сте пре мисли, пре чула. Када се све ознаке отклоне, онда је могуће видети ствари онакве какве јесу. У тренутку када детету кажу шта је птица, ако поверује у оно што му је речено, онда више никада не види птицу. Види само своје мисли.
Већина људи мисли да су слободни, свесни и будни. Ако верујете да сте већ будни, зашто бисте се упустили у тежак посао да постигнете оно за шта верујете да већ имате? Пре него што постане могуће пробудити се, неопходно је прихватити да спавате и да живите у матриксу.
Испитајте свој живот искрено, без лагања самих себе. Можете ли да зауставите своје роботске, понављајуће животне обрасце ако то желите? Можете ли да престанете да тражите задовољство и избегавате бол, да ли сте зависни од одређене хране, активности, хобија? Да ли непрестано судиш, кривиш и критикујеш себе и друге? Да ли твој ум неуморно тражи стимулацију, или си потпуно испуњен само тишином? Да ли реагујеш на то шта људи мисле о теби? Да ли тражиш одобрење и позитивно потврђивање? Да ли на неки начин саботираш ситуације у свом животу?
Већина људи ће данас доживљавати свој живот на исти начин као и сутра, и за годину дана, и за десет година. Када почнете да посматрате своју роботску природу, постајете буднији. Почињеш да препознајеш дубину проблема. Потпуно си заспао, изгубљен у сну. Као становници Платонове пећине, већина оних који чују ову истину неће бити спремна или способна да промени свој живот јер су везани за своје познате обрасце.
Ми идемо до крајњих граница да оправдамо своје обрасце, закопавајући главу у песак уместо да се суочимо са истином. Желимо наше спаситеље, али нисмо спремни сами да се попнемо на крст. Колико сте спремни да платите да бисте били слободни? Схватите да ако промените свој унутрашњи свет, морате бити спремни да промените и спољашњи живот. Ваша стара структура и ваш стари идентитет морају постати мртво тло из којег ниче нови раст.
Први корак ка пробуђењу јесте да схватимо да смо поистовећени са матрицом људског ума, са маском. Нешто у нама мора чути ту истину и пробудити се из свог сна. Постоји део вас, нешто безвремено, што је одувек знало истину. Матрица ума нас одвлачи пажњу, забавља нас, држи нас у бескрајном деловању, конзумирању и хватању, у циклусу жеље и одбојности са стално мењајућим облицима, спречавајући нас да наша свест процвета, да остваримо наше еволуцијско рођено право, а то је Самадхи.
Патолошко размишљање је оно што се сматра нормалним животом. Ваша божанска суштина је постала ропска, поистовећена са ограниченом структуром себичног ума. Велика мудрост, истина о томе ко сте, закопана је дубоко у вашем бићу. Џ. Кришнамурти је рекао: "Није мера нечијег здравља добро се прилагодити дубоко боледном друштву." Идентификација са его-умом је болест, а Самадхи је лек.